Учитељ

251

човеку који је целом својом појавом и држањем одговарао њеним ранијим сновима.“

Љубица Петровићева, као што ју је замислио и насликао Ранковић, несимпатична је. Ранковић јој није дао ни душе ни човечности, ни савести, ни борбе. Њезина жалосна судбина нимало нас не потреса. Она није трагична, јер је без духовне величине. Љубица греши лако, без борбе и самосавлађивања, не отимајући се греху него свесно срљајући у њ. Вођена неутољивим пламеном страсти, Љубица, хистерична грешница и прељубница, постаје само осветљива, свирепа и — ништавна.

То су, углавном, те три различите слике учитељице у нашем роману. Њихова различност потиче од унутрашњих елемената, мишљења и погледа самих писаца на личност жене као учитељице, њеног позива и њене улоге у животу и друштву. То је учинило, да су и Шеноа, и Ђалски, и Ранковић дали три различите уметничке креације: Шеноа инкарнацију учитељице запојене љубављу за свој позив и упућене у апостолски рад; Ђалски лик обезвољене доброте и девичанства; сенку више него живи створ; Ранковић патолошки тип жене заводнице.

Ниједан од њих није створио прави, истинити и живи домаћи лик наше учитељице која је, радећи у народу и са народом, постала покретач, сејач и стваралац.

ИЛЕОЛОШКА РАСПРАВЉАЊА

НИКОЛАЈ ЛОСКИ:

Дијалектички материјализам

У СССР званични филозофски систем (материјализам Маркса и Енгелса) зове се дијалектички материјализам (скраћено — диамат). Пре 1925 године многи совјетски филозофи, а нарочито натуралисти, истицали су своју верност марксизму не правећи јасну разлику између дијалектичког и механистичког материјализма. Године 1925 био је првипут штампан рукопис Енгелсове „Дијалектике природе“ (написан у 1873, 1878—1882), који оштро дели марксисте на „дијалектичаре“ и „механисте“. Почела је фанатичка борба „на два фронта“: против „мењшевичког идеализма и механистичког материјализма“. Контуре дијалектичког материјализма постале су јасније.)

ту У своме излагању дијалектичког материјализма ја ћу имати у виду већином следеће књиге и чланке: знгелљљсђ „Јјалектика природђ!“, са уводном студијом Д. Рјазанова „Марксђ и знгелњсђ о дјалектикђ природљ!“, 4 изд. 1930 г., Ленинљ „Матерјализмљ и змпиријокритицизмљ“, Собр. соч. т. Х; Деборинљ „Гегелђ и дјалектическји матергализмђ“, уводна студија уз превод целокупних Хегелових дела, т. 1, 2 изд. 1929 г., Б. Бховскћ „Очеркђ философји далектическаго матерјализма“; И. Лупполљ „На два фронта“, 1930 г.; В. Познерђ „Дјалектическји матерјализмђ — философ пролетарјата“, 1933 г. Цитирајући ове књиге, ја ћу њихове наслове наводити скраћено са страницама.