Учитељ

253

ће бити могућно, следујући захтевима савремене науке и филозофије, да се приписују „бићу“ најразноврсније манифестације, својства и способности које су веома далеко од материјалности, па ипак да се то учење назива материјализам — ослањајући се на то да је „материја све постојеће“. Енгелс у својој „Дијалектици природе“ показује пут којим се може сазнати шта је то материја: „кад смо сазнали форме кретања материје (истина, за ово нам много што-шта недостаје због кратковременог живота природних наука) онда смо сазнали и саму материју, а овим се исцрпљује сазнање“ (Енг., 17). Ова изјава звучи врло материјалистички, ако под речи кретање разумемо то што је у науци уопште примљено, наиме кретање у простору. Међутим, већ на следећој страници он се изјашњава да дијалектички материјализам помоћу речи кретање обележава „промену уопште“ (18, 163). Ови дијалектичари-материјалисти прихватају овај смисао речи: помоћу речи кретање они обележавају не само кретање у простору, већ и сваку квалитативну промену. На тај начин о материји знамо само ово: материја је све што постоји и све што се мења. Међутим нећемо очајавати: упознавајући се са борбом „дијалектичара“ против механистичког материјализма и са другим њиховим учењима, ми можемо ипак добити неку одређену претставу о карактеру њихове филозофије.

Метафизичка филозофија, каже Енгелс, подразумевајући ту тако исто и механистички материјализам ради „са непроменљивим категоријама“ а дијалектички материјализам „са променљивим“ (Енг., стр. 1 с.). Тако, на пример по механистичком материјализму најмањи делићи су непроменљиви и истоветни. Али, каже Енгелс, „природне науке тежећи да нађу јединствену материју као такву, тежећи да сведу квалитативне разлике на чисто квантитативне разлике састава истоветних најситнијих делића, поступају_ тако како би поступале онда кад би место вишања, крушака и јабука тражиле плод као такав; место мачака, паса, оваца итд. тражили сисаре као такве, гас као такав, метал као такав, камен као такав, хемиско једињење као такво, кретање као Такво“. „Ова једнострана математичка тачка гледишта, по којој се материја условљава само квантитативно а да је квалитативно од искона иста — јесте гледиште француског материјаливма 18 века“ (Енг., 163; Лупол, 146 с.). Дијалектички материјализам је слободан од једностраности механицизма, пошто се управља по три следећа закона дијалектике, који су апстраховани „из историје природе и човечјег друштва“: „Закон прелаза квантитета у квалитет; закон узајамног прожимања супротности; закон негација негације“ (стр. 157).

Други и трећи закон изложили смо у студији о дијалектичком методу Хегеловом, а први се састоји у томе да квантитативне промене на одређеном ступњу доводе до промене у квалитету која се дешава слично скоку. Уопште према томе „квалитета нема без количине и количине нема без квалитета“ (Деб. ХХ).

Кретање, тј. свака промена, скроз је дијалектичко. „Основна, главна црта сваке промене, као што је познато, налази се у томе