Учитељ

пала 209

„царује у свој природи“, каже Енгелс.) Уочавање јединства супротности у природи, каже Лењин, „услов је сазнања свих процеса света у њиховом самокретању, у њиховом спонтаном развићу, у њиховом живом животу.)

Овде се подвлачи дубока разлика између дијалектичког и механистичког материјализма. „За механисту“, каже Биховски;, „противречност је механичка противречност, противречност ствари које се сударају, противречност супротних сила. Механичко: схватање кретања противречности само је спољашње а не унутрашње, оно није противречност која се садржи и извршује у јединству, међу његовим елементима нема унутрашње нужне везе“. „Као јасан образац методологије која је основана на замени дијалектичког принципа јединства супротности механичким принципом судара супротних сила, може да служи „теорија равнотеже“ (А. Богданов, Н. Бухарин). По овоме учењу „равнотежом се назива такво стање ствари када она сама по себи без спољне енерлије не може да измени дато стање“. „Нарушење равнотеже је резултат судара супротних сила“, наиме сила некога система. и: сила средине око тога система. Главне разлике између механистичке теорије равнотеже и дијалектичке ове су: Прво, „с тачке“ гледишта теорије равнотеже не постоји иманентна разлика, раздвајање једнога и узајамно прожимање супротности“. „Супротност се одваја од јединства, антагонистички елементи су спољашњи, туђи један другоме, независни један од другога и њихова је противречност случајна. Друго, унутрашње противречности као практична сила развића замењују се спољашњим противречностима, сударом система и средине. Спонтано кретање замењује се кретањем силе спољашњег утицаја, импулса. Унутрашњи односи у систему спуштају се на степен изведених зависних од спољашњих односа. Унутрашње законитости квапитативно условљених ствари од покретне силе развића преобраћају се у функцију спољашњих веза предмета. Треће, теорија равнотеже своди мноштво облика кретања на механички судар тела. Схема равнотеже позајмљена из механике гута богатство“ виших надмеханичких (биолошких, социјалних) облика развића. Четврто, у теорији равнотеже однос између кретања и мира поставља се главачке. Она је учење о равнотежи иако покретној и“ релативној. Кретање у теорији равнотеже је облик мировања, а не обратно. Кретање собом не носи мир, равнотежу, већ је равнотежа носилац кретања. Пето, теорија равнотеже је теорија апстрактне количинске промене.“ „Већа сила одређује правац мање силе.“ Прелаз у нови квалитет, постанак нових облика развића и других законитости не може се сместити у плитку и глупу схему равнотеже. Напослетку, шесто, негацију негације, савлађивање позитивног и негативног момента развића и постанак

8) Енг., 42; Деб. [ХХХ!, СТ 4 Ленивљ, Кљ вопросу о шалектикћ „Подђ знаменемљ марксизма“, 1925, Хе 5—6, стр. 14, с.