Учитељ

256 вз

новога механисти замењују обнављањем равнотеже између система и средине.“%)

Уколико је промена дијалектично самокретање на основи „унутрашњих противречности, она заслужује назив развића, она, како је рекао Лењин и за њим поновио Деборин, има иманентни карактер. „Предмет се нужно развија у одређеном правцу и може да се развија у другом правцу захваљујући само његовој иманентној природи, захваљујући његовој суштини“ (Деб. ХСМП).

Сада се нећемо зачудити, кад у Лењина наиђемо на наглашавање стваралачког карактера развића. Лењин разликује „две концепције развића (еволуције): развиће као умањивање и увећавање, као понављање. И развиће као јединство супротности (раздвајање једнога на супротности које се искључују и узајамни 'однос између њих). Прва концепција је мртва, сиромашна и суха. „Друга је животна. Само друга даје кључ за самокретање свега постојећег; само она даје кључ за скокове, за „прекидање постепености“, за „преобраћање У супротност“, за „уништавање стаРог и постанак новог.“%)

У чланку „Карл Маркс“, Лењин наглашава следеће црте дијалектичког учења о развићу: „развиће које понавља већ пређене ступњеве, али их понавља друкчије, на вишој бази (негација негације), развиће тако рећи по спирали а не по правој линији; развиће слично скоковима, катастрофично, револуционарно; прекидање постепености; преобраћање количине у квалитет; унутрашњи импулси за развиће које дају противуречности сударом различитих сила и тенденција, које утичу на дато тело или у границама дате појаве или унутрашњости датога друштва, узајамна зависност и најтешња нераздвојна веза свих страна сваке појаве (историја открива све нове и нове стране), веза која даје законити светски процес кретању, — такве су црте дијалектике као садржајнијег (него што је обично) учења о развићу»)

Ако еволуција, по Лењину, има стваралачки карактер, ако је она иманентна те садржи „унутрашње импулсе“, „спонтано“ (самосвојно) кретање, онда је разумљиво да се о прелазу од једних ступњева бића на друге може говорити не само као о чињеници, већ и вредности. „Сваки је процес развића“, каже Деборин, „дизање од нижих облика или ступњева на више, од апстрактних, сиромашнијих дефиниција на дефиниције богатије, садржајније и конкретније. Виши ступањ садржи у себи нижи, као „савладан“, тј. као раније самосталан, али који је постао несамосталан. Нижа форма развила се у вишу; самим тим она није ишчезла без трага, већ се само преобратила у другу, вишу форму“ (Деб. ХСИ). Из овога је даље појмљиво да дијалектичко самокретање може бити названо историским процесом. „Виша форма везана.је са нижом“, продужава Деборин, „и зато нема резултата без пута развића који је до њега довео. Свака дата

#) Бетховскћи, 213 се. #) Ленинђ, „Под знаменемћ марксизма", 1925, г. Љ 5—6, стр. 15. ##) Ленинђ, “Карлђ Марксљ“, собр. соч. изд, 2 т, ХУШ, стр. 11 с.

2 5 _-_пинннниншциц ими________- _