Учитељ

378 - По =

сантно и корисно само кад се код детета развије самосвест о томе. Другим речима: ево проблема за решавање: Постоји ли између ствари и духа такав однос који би служио као мотив пажње» Наставник кад задржи ученика после часа зато што није знао предмет, хоће да изазове индиректан интерес. Начинити од једне другу грешку »Фипе (#ајосће шпе Таше де ргозофе« је најбољи начин да се развије интерес за финесе латинског језика. Награда, љубав наставника, радост од промоције, нада на богаство, утицај у свету, све су то интереси исте врсте. Сви су деривати и о њиховој вредности судимо по следећем: до које је мере везан један интерес за други или замењен другим2 до ког степена нови мотив, апел на дух, служи за разумевање односа духа и предмета ван домашаја непосредног интересовањаг У истини ради се о стварању односа између извесних средстава и жељеног циља. Један неинтересантан или чак непријатан предмет постаје интересантан чим постане средство за постигнуће циља дејством „ја“, или боље чим се најављује као циљ омогућујући да се средствима при руци стави — „ја“ у дејство. У нормалним приликама, интереси се не везују само формално; прожимљу се, допуњују узајамно, мењајући се тако и добијајући нову садржину у свести. Отац породице, вршећи своју свакодневну дужност, добија све нове и нове инспирације, што му даје нову снагу и одушевљење, што већ није случај са 'нежењсом који нема никаквих породичних брига. Али ако је отац без тог елана, ако му је посао терет, ако ради за надницу, ствари се развијају сасвим другачије. У овом случају, средства и циљ су удаљени, не прожимају се; посао је за радника казна коју је пробитачно избећи. Он, дакле, не посвећује сву своју пажњу, не предаје се без резерве.

За онога који мисли о својој породици, свака етапа његове бриге прожета је овом мишљу. Споља гледајући, физички, рад и породица су удаљене битности; психички, у свести, имају исту вредност и чине једно. Али ако је рад кулук, средства и циљ су одвојени у свести исто колико у времену и простору. Оно што је истинито у наведеним предметима исто је толико истинито и за сваки покушај „да се ствари учине интересантним“ захваљујући спољашњим мотивима.

Узмимо други пример: стварање једног уметничког дела. Један скулптор има свој циљ, свој идеал. Да га оствари, мора прећи једну серију сукцисивних етапа које немају, саме по себи, вредност циља. Треба да моделише, да прави скицу, да клеше, да предузима чине од којих ниједан не реализује директно идеалну форму какву је он замислио, док сваки троши енергију. Али, пошто су ова средства неопходна ради постигнућа идеалног циља, интерес кога овај циљ обухвата прожима сваки од ових нужних аката. Свака скица, сваки удар длетла вреди исто колико и довршено уметничко дело и ето зато је уметнички интерес ту апсорбован. Ако ова идентификација између средства и циља не би постојала, добивени резултат био би без уметничке вредности; и логичан закључак био би да уметник нема интереса за свој идеал. Истински интерес је да један идеал производи уметни

ни ~ "“ вв а "А |||

н = =