Учитељ

562

речи, пројекција психичке активности, он је неминовно идеја водиља. Он је мотив исто колико и циљ.

Другим речима, кад је идеал мотив, ми констатујемо исту чињеницу, исту појаву коју и код преображавања жеље у посредан интерес. У овом последњем случају, ствар проматрамо у односу на средства, у првом, у односу на циљ. Докле год идеал не постане мотив, није дефинитиван. Постоји сукоб идеала. Ја се налазим између два циља, жељеног и могућег; један одговара мноштву његових активних снага, други мноштву нагона и навика. Мисли, рефлексије су различите; „ја“ још није постало свесно; оно не зна управо шта хоће.

Оно је пред изражајем и тражи час једно, час друго изражајно средство. Тежња ка једном идеалу, само једном циљу показује да се „ја“ изражава само на један начин, Само у том случају, идеал почиње да се конкретно остварује. Постаје мотив. Интерес изазван мотивом прелази ендосмозно у сталне нагоне и навике. Итерес сједињен с нагонима и навикама прожети једним идеалом, ето то је мотив.

Прави напор је управо ова тежња идеала да се оствари његова борба да постане мотив. Идеал је једна илузија ако га не покрећу и не оплоћавају активне моћи. Без динамичких својстава не може се остварити нити постати мотив акције. Али кад је идеал стварно пројекција, рационално развијање латентних снага „ја“, он тежи да се изрази, не малаксавајући упркос сметња и чини све да преобрати баш те сметње у подесна оруђа за своје конкретно остварење. У мери у којој успе у борби, он је стварно, не само формално, истинити идеал, свесна форма индивидуалног изражаја.

Да то илуструјемо. Кад неко не изврши дужност и правда се добрим намерама, узимајући то као олакшавајућу околност, шта вреди ово извињење» Ми испитујемо да ли је било, или није, с његове стране и у његовим намерама покушаја да се изврши дужност и да нису спољни узроци то омели. Ако су сметње биле савладљиве, ми закључујемо да нас ова особа вара или да вара сама себе. Оно што она зове добрим намерама, то су у ствари магловите сентименталне аспирације, илузије, којих није ни било у свести. Вредност једног идеала, његова истинитост, то су снага и надахнуће, истрајност упркос свих сметњи.

Напор узет као погон воље за нешто без интереса је аномалија. У том случају, циљ није садржина свести; он је ван сфере „ја“ и зато без интереса. Свестан напор је доказ истинског погона којим „ја“ тежи да постигне циљ који није нешто засебно. Погону је потребан потстрек споља, он је вештачки и увек доноси извесно исцрпљење. Под таквим условима, напор не само да не доприноси ништа моралном васпитању, већ позитивно значи и један минус. Немогуће је изазвати активне нагоне и у томе ићи до краја; да би се ови нагони изазвали биће потребно да се употребе и мотиви релативно неморални: такви као што је себичан страх, страх од дисциплине, навике чисто механичке или мамац једне рекомпензације.

Лако је увидети да теорије које објашњавају задовољство као мотив, као оне које рачунају с вештачким напором, практично