Учитељ

987

а таевнвнит иалиминоананивипиаиннвилит пославши пси шиити си иии етевстшље лан инаматешитени ливре тиранина плита тезе

васпитању решено, а тиме и проблем целокупног васпитања. Међутим, погрешни резултати, које је у пракси дала школа Хербартова и његових ученика, најбоље доказују, да је цео њен рад погрешан и одговара ненаучно постављеној основи.

Пре свега теорија, да се урођена дечја активност као штетна сузбија било дисциплинским или другим средствима, да би се утицало споља на дечји дух, спроведена је и у практичном школском раду као и у целом систему наставе, којој је дат шаблон у формалним ступњевима. Створена је школа слушања и говора или пасивног рада, јер наставно градиво обрађује наставник. Он је активан: развија, проналази, доказује, експериментише, говори, упоређује, црта и реализује, а ученици гледајући примају и одговарајући на питања, сарађују у извођењу наставе. Ученици су при учењу спореднији од наставника. Цео наставни процес и рад води наставник и у вези са дисциплинским захтевом од ученика да за време наставе „седе право и слушају. — у целокупном наставном току показује се пасивност ученичких психофизичких способности. Највећа активност, којом ученици учествују, то је говор као израз онога што се од наставника чуло и видело. Највећим делом речима или пасивним посматрањем слика и објеката изучава се и изражава научено о природи и односу човека према њој; о моралним, религиозним, националним и човечанским особинама и узајамним односима и делању људи у друштву. Ова настава, која не пружа могућност да се развијају посебне потребе и лични интереси ученика, слаби вољу, јер спутава личну инициативу и критику сопственог и туђег рада и тако убија самосталну активност, утакмицу и усавршавање.

Још једна битна карактеристика Хербартове наставе је отсутност социалнога момента. Код ученика се не обраћа пажња стварању односа узајамног учешћа у радости, болу, невољама и другим основним осећањима, која чине основу у развићу симпатичних и социалних осећања. Тиме је немогућан додир и веза са животом и радом друштва, које постоји ван школе у стварној социалној заједници. Наставом која је изолована од правога живота, ученици се на овај начин не спремају за живот у социалној заједници која постоји, него за један специални школски живот, у коме се не упознаје реалност света и природе, већ се из наставног градива добија знање за неки замишљен живот.

Из свега се може закључити, да Хербартова васпитна настава не тражи основу наставног рада у животној радњи, која је од природе дата дечјем психофизичком организму, спремној да се под повољним условима, сама, изнутра развија у правцу акције за сазнањем, моралним делима и социалним животом. Она је нашла основу у спољним утицајима да би се створио мисаони круг, од кога зависи даљи развитак душевног живота. С вером да из знања резултира воља, тежила је гомилању знања и добила израђен тип ивтелектуалистички, а облик учења протежно вербалистички. Ова карактеристика Хербартове наставе изразиће се и биће јасна у свему, кад се изврши расматрање битних одлика наставе у новој активној школи.