Учитељ

368

lili ОСНОВА АКТИВНЕ НАСТАВЕ

Не постоји појединачан људски живот. Он добија свој смисао само у људској заједници. Само заједнички рад могао је ући у борбу и савлађивање природе и створити савршенији живот свакога појединца. Заједница људскога живота створила је услове за свестрани развитак рада и науке, чијим се резултатима диви данашњица. За све сложеније задатке, који у животу претстоје, све више расте потреба за животном заједницом, јер она даје вредност и појединачном животу. МИ дете је члан животне заједнице. Садашња деца сачињаваће људско друштво у будућности. Према томе, права вредност будуће људске заједнице зависи од правца, којим се у садашњици упућује делање омладине. Зато је васпитање деце друштвени захтев, а из тога настаје потреба упознавања дечје природе, чији развитак треба потпомагати и водити. „Природа треба да пружи законе и циљ развитка. Према томе наша би дужност била да јој следујемо и да се прилагодимо њеним путевима; ми се управо склањамо с пута и пуштамо природи да она ради. Али је задатак васпитања, да се стара баш за оно што природа пропушта да обезбеди: подређивање природних снага социјалним нормама“) Али природне дечје снаге не могу се водити „по својој вољи“ — без обзира на друштво. Јер човек није биће испуњено само догађајима личнога живота. Свака особа изражава још и духовна стања, која садрже осећања, идеје, навике наклоњености и поступке, које испољавају једну социалну средину. Човек је принуђен да из социалне заједнице у којој живи, прима извесне начине рада, понашања, мишљења и осећања. Он се у друштвеној заједници упућује на обавезе: да се брине и о другима, да саосећа њихова душевна стања и да се ослобођава егоизма. Тако се гаје алтруистичка осећања из којих потичу пожртвовања и племенита дела, корисна за друге чланове социалне заједнице, у којој се омогућава и њихова сарадња на опште-корисним задацима. Друштво обуздава страсти и учи трпљењу ради остварења виших циљева, развијајући осећања дужности према себи и према другима. У друштву се стварају навике и обавезе за свакога, — да се у извесној социалној средини понаша учтиво, да се одева пристојно, да је у опхођењу и говору пажљив, у раду тачан. У противном, постоји реакција друштвене средине, да би се одржало створено нормално, уобичајено поступање. Још више друштво интервенише кад постоје иступања појединаца у областима моралних обичаја и рада. Па и кад не постоје строго принудне мере (на пр. закони, правилници), да се појединци обавезују и гоне на одређене поступке, у свима социалним односима, при сваком раду, друштво појединим личностима намеће многе своје захтеве као обавезе. Према томе социални нагони који потичу из дечје природе, подлежу утицају друштвене средине, а васпитним утицајем морају се доводити у сагласност са друштвеним потребама. И способност деце, да својим животом и поступањем у будућности заузму сагласан поло-

5 Џ. Дуј: „Педагогика и демократија" — стр. 185—195.