Учитељ

989

а а тивннннннинелнаи танина лиши ливинкаиокли тенка виси пе лкмви линк лтлеокигтвевиваитгн ваза сеча

жај са животом савремене друштвене средине претпоставља услов, да се она упуте саображавању обичајима, навикама и животу дотичне друштвене средине. Отуда, по Ошкћет-у, „у сваком моменту времена има један регулаторни тип васпитања условљен духом времена, од кога се ми не можемо удаљавати, а да не ризикујемо велике авантуре“) Зато ово саображавање дечјих способности мора бити онакво, какво је друштво у извесном моменту времена, а из тога излази, да васпитни утицај не може бити увек истога правца, већ варира према моралним, интелектуалним, физичким, економским и политичким животним потребама друштвене средине, која се стално мења. Деца, рођена у друштвеној средини, у којој постоје разне социалне установе, разне културне и политичке организације, религиозна веровања, извесан ступањ науке и индустрије, моралне навике и обичаји, морају имати везе са тим организмом, у коме ће као одрасли чланови животне заједнице, у њима обавезно сарађивати. Значи, да и школа са својим ученицима, својом наставом и целокупним васпитним радом и животом, мора бити део општег друштвеног организма, у коме треба да струји исти живот као и ван школе, тј. школски живот и рад морају бити инервисани и натапани крвљу из истих извора, који хране и дају живот целом друштвеном телу тако, да се деца као будући чланови друштвене заједнице, оспособе за сагласну функцију у томе организму.

М настава, која служи вођењу дечјег душевног развитка, мора имати задатак, да обрадом наставног материјала оспособи дете за самосталног члана и улазак у друштвену заједницу ради вршења социалних задатака. Зато се настава прилагођава реалном социалном животу у свима правцима. Школа постаје средина, у којој се истински проживљује физички, културни, морални, породични, професионални и национални живот. А тиме настава ступа у службу животу, јер се ученици у школи навикавају и оспособљавају за вршење социалних функција у стварном животу. Настава на овај начин постаје „настава живота“ или „школа живота“, у којој се живот не учи из књиге, већ се стварно он проживљује и стеченим искуством улази у социалну стварност ван школе, где ученици само настављају вршење својих социалних функција.

За вођење дечјег развитка у правцу постављеног задатка, мора се поћи од суштине дечјег душевног живота или основе, коју налазимо у дечјој природи као спонтану активност. Психолошко испитивање дечје природе, показује, да се акција јавља пре свести. Она се појављује од најранијег детињства, управо од самога рођења, јер и први, неодређени покрети, показују спонтану, несвесну радљивост живога бића, док се свест стиче тек у току живота поступним утицајем спољњег света. Знање о појединим радњама не може бити извор акције, кад акција може постојати и пре сваког знања. А кад се акција налази у дечјој природи, као нешто безусловно дато, онда се од те основе, а не

5 Д-р Ф. Медић: „Проблем васпитања у светлости Диркхајм-ове социологије" — стр. 17.