Учитељ

ранк. шког дејства нарочито код здраве и млађе деце, ако се примењују праведно. При томе треба имати у виду да се телесна казна не сме препоручити као средство, не због тога што би било најгоре, него зато што се најлакше злоупотребљава. Треба само дозволити телесну казну уопште и многи ће васпитач било из лености било из љутине прибећи тој репресивној мери, која не захтева никакво размишљање нити било какве педагошке обзире. Хербартове дисциплинске мере, које многи сматрају за класичан пример постепености кажњавања и у исто време класичан пример губљења наставничког стрпљења, јесу у ствари специфициране казне, о којима је већ било речи. У те спадају: достава кривице вишој школској власти; да кривац изађе и стоји преставља у ствари потенцирани укор дат појединцу јавно; опомена целог разреда преставља понижавање заједнице за кривице појединаца. Куцање у сто и застанак у предавању имају повољно дејство због тога што уносе“ извесну неочекивану промену у монотони ток предавања (бар за ђаке понекад). Ова промена потстрекава пажњу на предавање и наставу, те се отуд може више употребити као згодно срество за потстицање пажње него као казна.)

Васпитне мере и њихов психоаналитички значај. — Поред казне здраво дете се може присилити да нешто чини или не извесним наградама или како то Ајхорн каже, премијама љубави (лебез ргепшеп). Постоје дакле, у главном два средства уврштавања деце у културну заједницу: казне и награде. Оба се та средства могу употребити. МИ кад психоанализа испитује њихов васпитни значај и примену, онда се она не пита, која је од њих боља, него, која је у датом случају погоднија и економнија. Јер има деце која много брже реагирају на казну, док друга то пре чине на награду. Али је важно у сваком случају да злоупотреба оба та средства постиже баш супротно дејство. Ако се у васпитању деце претера са наградама, ако се оно претерано мази и ако му се стално угађа, оно губи пут и смисао за стварност. „У томе се случају превиђа да награда треба да буде само потстрек — како то каже Ајхорн на то, да се дете одрекне оног што жели и што му чини задовољство. Ако васпитач награђује дете не тражећи од њега никакву противрадњу, ако он дакле награду добровољно поклања, не чекајући да је дете заслужи одричући се задовољења неког свог нагона, онда дете губи навику и прилику за напрезање. Оно је сигурно у награду и за њега не постоји потреба да се одрекне и оног задовољства које произлази из задовољења нагона, а које је потребно на путу у стварност. Оно, дакле, без напора прибавља себи двоструко задовољство“) Шта ће бити последица тога „Дете ће бити све старије, сазреваће телесно, али ће остати подложно владавини принципа задовољства, што одговара једном много ранијем ступњу дечијег развитка. Принцип задовољства може се савладати

5 О врстама казни и систему принудних мера упореди нарочито необјављена предавања Др. Вићентија Ракића из опште дилдактике. 5) А. Ајсћћогп, Уегуаћлозје Јигепа, 1925, р. 246.