Учитељ

само тако, ако живот присили дете на одрицање и на непријатне доживљаје који се не могу искључити. =)

Сваки човек у току свог развића и васпитања мора се и оспособити да буде члан културне заједнице. Он се мора уврстити у социјални живот, а за то је главни и први услов, да он познаје не само културне и социјалне односе који стварно владају у друштву него и економске, јавно и приватно-правне, па и природне (физичко-хемијске). То значи дете мора у току васпитања да се оспособи за пуно разумевање и природно-научних и духовнонаучних односа зависности света. Једном речју, оно се мора оспособити за сналажење у духовном и физичком свету и у социјалном и културном животу заједнице, чији он треба да буде активан члан. Омогућити детету пут у стварност, како каже психоанализа, значи дакле омогућити му пут у духовну и физичку реалност света и пут у духовне и физичке потребе и захтеве живота.

Дете много мажено добија утисак да је живот много лакши да у њему нема ничег осим задовољства, да је прави циљ свих ствари да му омогуће и прибаве задовољење свих његових жеља. Чим оно наиђе на прву препреку у животу оно је склоно (или) да се разочарано повуче са попришта борбе, да кука и јадикује и да уобрази да је несретно и занемарено. Оно ће, једном речју, изгубити прави смисао за стварност и правилне односе у животу и свету. С друге стране ако се неко дете претерано кажњава тј. ако се оно васпитава са сувишном строгошћу, онда се код њега гомилају непријатни доживљаји. Дете не осећа љубав родитеља и васпитача, а ко није осетио љубав родитеља, тај никад неће моћи да воли и да успе у животу и то највише због тога што неће моћи нити да помоћу идентификације изобрази над- Ја (социјална свест) нити да стекне самоуверење и самопоштовање тј. веру у себе која је у ствари врста сублимарног израза родитељске љубави. Даље, оно се ставља у непријатељски положај према васпитачу и неће имати више довољног разлога ни мотива да призна захтеве стварности коју васпитач заступа. Оно ће сматрати да је избачено из друштвене заједнице, да је прогоњено и омражено од свих, те ће због тога осетити задовољство у свима радњама, које штете интересе заједнице. У њему. ће се скупљати и нагомилавати гњев и незадовољство према заједници. Оно ће бити пркосно, ћутљиво, затворено, неповерљиво и лажљиво. Оно ће од заједнице очекивати само зло и тежиће да јој врати зло злим, дакле, оно ће је у ствари мрзити. Отуда оно неће никада признати колективно над- Ја нити моралну свест заједнице, те тиме ни њен интерес и ред.

У оба случаја, дакле, имаћемо посла са децом која, делом због љубави и попуштања, а делом због претеране строгости и многог кажњавања, нису могла да нађу пут у стварност, те отуда нису могла да се уздигну на ступањ развитка зрелог човека, него су остала на нижем стадију развитка. Јер смисао за реалност који се стиче правилним схватањем животних ситуација спада у један

у љаа. р. 27.