Учитељ

да

њим пут којим ће се доћи до сазнања истине — по речима, веле, Песталоцијевом — „у најдубљој унутрашњости своје природе.“

„Другим речима — вели даље Младеновић — Песталоције испитује суштину човечјег бића, његовог душевнот живота, његових односа, и потреба, онако како су дати у стварности и на основу тога испитивања утврђује суштину, методе и омисао (диљ) васпитања... Живот, онакав какав је у истини, чини предмет испитивања. Зато се и дете (ово по Петерзену наводи) узима онако како је по природи, | истини, не као објект нормативног утицања „нето у његовом авету.... (127).

Но, Младеновић се одваја и од Петерзена, као и од других укоји на обележени начин говоре о ближој стварности и битном, егзистенциалном васпитању“ и који тако „доводе свој педагошки реализам на границу, где несумњиво почиње скептицизам“ (127). Зато он неће „добровољно послушну педагогику“ према „овој стварности“ и односима између човека и човека у њој, налазећи да се '

„таква послушност не може правдати ни тиме што реалистичкој педаготици ова стварност не изгледа „одвратна и без душе" него као „оно, ив чега. смо ми, из чега тек добијамо своју етзистенцију, пи то од другога, за кога смо према,

битности ствари везани (128), !

1

Према утиску, који се из свега наведеног ипак добија о некој разлици Младеновићевог и Петерзеновог педагошког реализма, изгледа да би наш педагог хтео веће спајање ближе и даље стварности, већу допуну индивидуалистичког и колективистичког принципа у васпитању. Па било да он придаје већу важност васпитном субјекту као душевном бићу у његовим индивидуалним односима, или даљој стварности у животу друштвенога бића, или би можда хтео да су те две стварности, та два бића на равној нози, тек свакојако, ако заједница по Младеновићу чини, како изгледа, бар једним добрим делом, реалну подлогу његовога гледишта, онда морамо поново потражити Мајерово мишљење за потврду те даље и шире реалности, као и схватање културе од стране генетичке филозофије Марбуршке школе, нарочито од Наторпа у питањима развића општега логоса. Ради тога морали бисмо доћи и на Хегелову линију, те свуда тамо запитати „где се — како вели Мајер — људско-духовни културни живот уноси у универзални субјект, тако да се у њему сазнаје висина, најважнија фаза, најбитнији циљни садржај универзално-субјективног саморазвића.“ А тамо ћемо сазнати, да „што лежи у човековој души од вредности, од порама и идеала, уноси се у универзални ум. И саме логичке, моралне, културне нормативне законитости у овоме фундирају. И ова норме стварајућа и садржавајућа умност прокламује се управо као биће универзалног субјекта. Објективно посматрано има се довољно основа, да се моралне тежње човекове, из којих најзад потичу све норме, идеали и вредности, „заленгере“ за универзални живот субјекта... Човеку је додељено, да своје морално културне сврхе и вредности апсолутира, тј. да поставља циљеве и мерила универзалног субјекта“, посматрао их, како вели даље Мајер, као метафизичке или не, посматрао их у аристотеловско ] мисаоној интуицији појмова или у платоновским идејама. „Платоново узди-