Учитељ

136 ______---–––

зање у испитивању, које води идејама, у стварности није чисто појмовна, већ опажајно-компаративна апстракција, која више иде у заједници са појмовним уопштавањем. ')

Овим је јасно изложено разумевање, да индивидуални субјект норме и идеала, које је вековима сам унео У ум универзалног субјекта, културног човечанства, чува и предаје покољењима појединаца да их даље гаје, усавршавају и евентуално мењају, али у сваком случају да служе васпитању појединаца и заједница. Шта може педагошки реализам имати противу таквог реалног идеали“ змар И место да педагогика испитује „логичке, моралне, културне нормативне законитости“, да учи методама улажења у „норме стварајућу и садржавајућу умност“ универзалног субјекта и у сам „универзални живот субјекта“, да „морално-културне сврхе и вредности апсолутира,“ — она се пером др. Младеновића руга свему томе, не знајући стварно ни сама шта би најзад хтела. Место да добро проучи филозофију, она се, по укусу примитивних људи, кити њеним перјем. Не чини ли се, слично томе, и педагогика чудном науком, показујући своју готовост дасему најдубљи и у најзамршенији филозофски проблем лакомислено умеша, сматрајући себе компетентном и за она питања, која њој не припадају и чијим би се одговорима она могла сама с највећом опрезношћу да користи2

За доказ оправданости овог прекора, који чинимо Младеновићевој науци у питањима из проблема субјект — објекта, да упозоримо и на невољу педагогике са питањима 0 томе, да ли је или не „мишљење првобитно дато са стварношћу као и свака друга козмичка чињеница у мени и у свету“. Овако натрпане сушта“ ствене ствари највишега сазнања, ако би се и могле доиста показати као реалне, и тада би тешко могле што допринети педагошком реализму у његовом постављању гледишта на свет и у постављању васпитнога циља. Али, о односу мишљења и егзистенције ствари схватања су толико подељена међу логичарима и фи“ лозофима, да има пуно места скептицизму, и то само на области теорије сазнања. Но, срећом, педагогике се све противречности у теорији о највишем сазнању ни најмање стварно не тичу. Па ипак се с Младеновићем налази педагошких теоретичара ко ји те ствари, и без потребе, уносе у педагошки систем, те се тако даје лако побркати обично познавање психичке природе човекове и природе самога сазнања, испитивање суштине васпитања и испитивање су“ штине сазнања. Зато и кад бисмо имали овом приликом места за задржавање на проблему односа мишљења и егзистенције, не бисмо ни могли наћи његово решење, јер бисмо већ на првом кораку угледали његову неизмерну дубину, која се некоме може учинити лако мерљива и довољно испитана, те да покуша на њеном дну заснивати „реалистичко педагошко гледиште.“ Ради тога довољно је само потсетити на све велике разлике које у решавању тога проблема постоје код питања паралелизма форме мишљења и реалне егзистенције од Аристотела до Канта, Хегела, Хербарта, Шла-

1) Курзив је овде свуда наш.

1) Мајег, нав. опис стр. 557 и 558.