Учитељ

а тиваниннтииитаина_сее.______- (ЈЕДЈ јермахера и најновијих кантоваца. У те контроверзе педагогици није потребно улазити, те нема разлога ни да се дотиче тога проблема, а своје реалистичко, идеалистичко или реално идеалистичко гледиште може заснивати и развијати и без тога.

Но пре него зађемо у густу маглу педагошких принципа, какве Младеновић заступа и истиче, да скренемо пажњу још и на један детаљ његовог одређивања „педагошког реализма“, да би се, као на једном конкретном примеру, показало колико је Младеновићево учење, уопште узето, јасно и глатко. Такав један детаљ налазимо на стр. 127, где се каже:

„Суштина стварности у којој човечје биће живи, васпитава се и као појединац добија свој смисао, друкчија је од творевина и реда које су приступачне „паметним људима и лукавој срачунатости“. Зато се говори о „битном васпитању .

Сувишно би ситно било чинити напомене које би се односиле на правилност употребе облика речи, као што је односна заменица употребљена у женском место у мушком роду, кад запињемо за саму садржину једне, овде као и врло често другде, незгодне форме исказа. И не само да се формална страна показује неподесна за лако схватање једне мисли, него и сама садржина показује погрешно одвајање „стварности“ од „творевина и реда“, па било да их писац с неким заступником „егзистенциалног васпитања“ сматра за паметне и лукаве или томе противно. Јер свака је таква реалност стварност васпитања, тј. стварност културе је исто тако стварност васпитања као и стварност природе. Сва је разлика међу том двојаком стварношћу у томе што је једна паметно или непаметно срачуната, те се показује целисходна или нецелисходна васпитању и животу, а друга је несрачуната, но ипак зато може се показати као „целисходност без циља“ или противна паметним мерама и срачунатости васпитања. Непедагошка је теорија чије се мере и срачунатост покажу у противности са законима развитка и принципима моралног и напредног живота, као што је противпедагошка теорија „битног васпитања“, која се без даљега показује противна „паметним мерама и лукавој срачунатости“ васпитања за вредности и културним вредностима. Притом је нетеориско, ненаучно, исто као непедагошко схватање да „појединац добија свој смисао“ само у оној стварности коју као такву замишња теорија „егзистенцијалног васпитања“. Јер посве је познато да на образовање смисла за живот исто тако, још и више и одређеније, делује стварност културе као и стварност. природе и неудешеног упливисања целокупне животне, дакле и друштвене стварности.

Уосталом сва теорија о „битном васпитању“:) као да базира на темељу „психологије моћи“, Шопенхауерове воље као бића, Ни-

') Напомена. Придев „битан“, од именице која се употребљава, на, хрватској страни налпета књижевног језика, бит, код нас биће, битност, требало је обележити јаким дугим (високо-дутим) акцентом, да се не би изговарало кратким јаким (оштрим) нагласком, као битно, већ као блтно, што отежава разумевање преведеног израза.

У прошлом броју „Учитеља“, на страни 8330, ред 17 озто, стоји: лист а треба спис.