Учитељ

422 ________ ===

чеове „воље за моћи“, те је отуда постављен и „принцип слободног потчињавања заједници“ на што ћемо доћи у наредном чланку. Тиме се таква теорија показује недиалектичка. Јер она у правцу „васпитања бића“ (5етп) иде до краја са врло слабом или никаквом везом противне стране, на којој је вредност (5оПеп). Тим начином се напушта хармонија унутрашњости и спољашњости, напушта јединство духа и природе, не узима у обзир разликовање и везивање супротности у појмовима, чему нас учи филозофија још од Платонове „Диалектике“. Утолико се то више чини, кад се један појам, као што је „стварност“, разликује у његове супротности, али не да су у њиховом јединству нађе једна виша веза и допуна, већ да се једној страни припише сувише на штету друге стране. ;

Такво ненаучно и нефилозофско схватање је исто такво као када би се, разликујући појмове на психолошке и логичке, првима приписивала, другима непризнавала реалност. Међутим, кад се један „психолошки појам, наставном или научном обрадом, уздигне до логичке творевине и тиме покаже сређени, логички ред односа у једном кругу стварности, онда је то, по Младеновићу и заступницима „батног васпитања“, учињено „у лукавој срачунатости.“ У самој стварности пак, обе творевине и оба реда односа, обележени једним психолошким и другим њему одговарајућим логичким појмом, одговарају стварности и чине реалност сазнања, с том разликом што је прва стварност емпирички реална, и зато претставља једну нижу вредност сазнања, док је она друга логички реална, апстрактно реална, идеална, и као логички појам садржи једну вишу вредност. Но, ипак зато и управо зато, ова друга, виша вредност укључује, а не искључује ону прву, јер свако апстрактно-логичко произлази из емпиричко-психолошког, и као таква показује се уистини као паметна мера и не прет ставља „лукаву срачунатост.“ Нешто слично томе важи и за „педагошки реализам,“ који одговара психолошком емпиризму у сазнању, и зато претпоставља потребу стварања виших вредности у логичком рационализму, који одговара педагошком идеализму. Зато јединство и надмашење „педагошког реализма“ и педагошког идеализма у васпитању, које јединство чини реални идеализам, иста је она вредност коју у образовању појмова претставља јединство психолошког емпиризма и логичког рационализма.

· Отуда се педагошкој науци намеће задатак не само да испитује стварност него и да процењује реалност од подножја до врхова живота и васпитања. Један и други задатак она не може у потпуности извршити ако не повезује супротности, ако не поступа диалектички: ако не испитује супротне моменте развитка и образовања, и ако не изводи закључке, правила, норме, законе допуна противности, а с тим и законе, норме, правила, закључке о упливисању и допунама животне и васпитне стварности. Зато. је недиалектичан онај начин којим се служи и Младеновићева педагогика. Зато такав начин није ни научан ни филозофски. По томе јен Младеновићев начин онај уобичајени педагошки: мање или нимало начин испитивања чињеница и научног закључивања, више или искључиво начин општега говора и зграбуљавања речи, ет