Учитељ

434 на

Нејасност дијалектичара — материјалиста у учењу о свести условљена је не само тим што они хоће по сваку цену да потчине нематеријалне процесе материјалним, већ још и тим, што они не разграничавају појмове „свест“ и „психички процес“. Свест је увек егзистенција нечега за субјекат, она је освешћивање бића. У овом смислу свака свест је увек условљена бићем. Тако исто и свако сазнање и мишљење има за свој предмет биће и, сагласно интуитивизму, чак га у себи садржи као непосредно увиђање; дакле, свако сазнање и мишљење увек се условљава бићем. Психичка страна свести, сазнања и мишљења састоји се само из интенционалних психичких актова који су управљени на биће и не мењају га; према томе, стварно, свест, сазнање и мишљење као такви условљени су бићем и њега не условљавају. Али други психички процеси везани са емоцијама, као вољни процеси тежње, нагони и хотења увек моћно утичу на биће и условљавају га. Поред тога уколико се вољни акт ослања на сазнање и мишљење, посредством њега и сазнање утиче на дубоки преображај стварности.

Учење о утицају душевног живота на материјални процес, које прихватају савремени марксисти, нарочито јасно показује да дијалектички материјализам уствари није материјализам. Познато је из историје филозофије да је питање како може материјални процес да утиче на ток психичких процеса и, обратно, како је · могуће да психички живот утиче на ток материјалних процеса, увек било једно од најтежих питања о које су ломили главе разни мислиоци. Монистички и дуалистички системи филозофије не могу да реше овај проблем услед дубоке разнородности између физичког и душевног процеса. Схватити како су они везани један с другим и како је могућно да они утичу један на другог не будући у узрочном и последичном односу један према другом, могуће је само помоћу трећег начела које је стваралачко и које их уједињује, а то начело није ни материјално, ни психичко. Према моме изложеном учењу идеал-реализма то треће начело је конкретно — идеално биће, надвремени и надпросторни супстанцијални посленик.“)

Борећи се против механистичког материјализма, дијалектичари-материјалисти не пристају да замене филозофију природним наукама. Енгелс каже, да природњаци нападајући филозофију и одричући се од ње, падају у ропство рђаве „вулгарне“ филозофије, ма да то и не примећују. Он сматра за нужно изучавање историје филозофије баш ради развића способности теоретичког мишљења. Осим тога циљ овога учења није само у изоштравању теоретичког мишљења, већ и у разрађивању нарочите науке, наиме теорије сазнања (гносеологије). Биховски говори да је „филозофија теорија науке“ (9). По Лењину, „дијалектика је теорија сазнања .+»)

Разумљиво је зашто материјалисти — дијалектичари показују интересовање за теорију сазнања. Они се боре против скеп-

%) Види моје књиге „Типм мтровоззрбии“ „Мирљ, какљ органическое цћлое“ и „Свобода воли“.

#Ж#) Кљ вопросу о длалектикђ, 16.