Учитељ

435

тицизма, агностицизма и релативизма и уче да је право биће приступачно сазнању. Да би заштитили то тврђење, нужно је разрадити теорију сазнања.

Ослањајући се на Енгелса, Лењин говори: „Човеково мишљење по својој природи способно је да даје и оно нам даје апсолутну истину, која се састоји из збира релативних истина. Сваки ступањ у развићу науке додаје нова зрна у овај збир апсолутне истине, само су границе истине свакога научног става релативне, па се час шире, час сужавају даљим развићем сазнања“ .%)

Лењин сматра осећаје за извор правога сазнања, наиме чињенице искуства, тумачећи их као „утицај покретне материје на наше чулне органе“ (254). Такву теорију сазнања Лупол правилно карактеризује као материјалистички сензуализам (182) (sensus). Изгледало би да из тога нужно следује солипсизам, тј. учење да ми знамо само своја субјективна стања, која су изазвана непознатим узроком и да она, може бити, никако на узрок не личе. Међутим Лењин не изводи такав закључак. Он поуздано тврди »да су наши осећаји претставе спољњега света“ (81); заједно с Енгелсом он је уверен у њихову адекватност, сагласност са стварношћу која изван нас постоји (90). Он оштро одбацује тврђење Плеханова да су осећаји и претставе човекове „хијероглифи“, тј. да они собом не претстављају „копију стварних ствари и процеса природе, не претставу њихову, већ деловне знаке, симболе“ (193). Он тврди, да „теорија симбола“ логички доследно води агностицизму (196) и изјављује да је Енгелс у праву када каже „не треба говорити ни о симболима, ни о хијероглифима, већ и копијама, снимцима, претставама и огледању отсликаних ствари“ (198). Енгелс у свима својим делима говори »0О стварима и о њиховом мисленом претстављању или отсликавању (Седапкеп-АЂбИдег), па је онда само по себи јасно да ово мислено претстављање не постаје друкчије већ из осећаја“ (26).

Дакле, теорија сазнања Енгелса и Лењина је сензуалистичка теорија копирања, отсликавања ствари. Међутим, несумњиво је да кад би истина била субјективна копија транссубјективних ствари, онда не би било могуће никада наћи ни у једном дели: мичном случају строги доказ за то, да ми поседујемо тачну копију ствари, тј. истину о њој и сама теорија копирања никада не би могла бити строго доказана. У самој ствари према тој теорији ми имамо у свести увек само копију, а немамо никакве могућности да посматрамо заједно копију и оригинал, да бисмо непосредним упоређивањем утврдили тачну адекватност њихову, слично ономе како се то може учинити када се упоређују биста и лице живога човека. Овде се материјализму придружује још једна тешкоћа: како може психичка слика бити тачна копија материјалне ствари Да се избегне то бесмислено тврђење нужно de постати панпсихист, тј. признати да се читав спољашњи свет састоји из психичких процеса и да су моје претставе, на пример,

%) Ленињљ, 108; слично размишљање постаје и у Енгелсовом „Анти-Дирингу“.