Учитељ

437

ин тевакан зелене етернет ве виши лаици ренин и

Упознавање ових страна света, разуме се, врши се путем апстракције из искуства; „форме бића мишљење никада не може поцрпсти и изводити из самога себе, већ само из спољашњега света“, саосећајно цитира Лењин Енгелса“) То је тачно, али из овога следује да се искуство никако не састоји једино из осећаја и да природа из које се апстрахују принципи садржи у својој структури идеална начела. Деборин правилно каже, да категорије „нису ништа друго већ отсликавања, резултат и генерализација искуства. Али посматрање и искуство не своде се једино на непосредне осећаје и опажања. Без мишљења нема научног искуства“ (ХХТУ).

Из наведених речи Биховског и Деборина види се да они, знајући Канта, Хегела и савремену гносеологију не могу да се придржавају чистог сензуализма и не могу да одбаце постојање нечулних елемената сазнања, но отворено нису смели да разрађују њихову теорију. Навике добијене из механистичког материјализма потчињавају себи тако исто и материјалисте-дијалектичаре. У самој ствари за материјалисту-механисту свет се састоји из безбројних покретних делића чија је јединствена заједничност импулс; чулни органи реагују на импулс осећајима; све сазнање према тој метафизици добија се из искуства, које је резултат ових импулса (види у Лењина на стр. 80 савршено исто учење, као и у механиста) и састоји се само из осећаја.

По дијалектичком материјализму право сазнање се састоји од субјективних психичких процеса који морају копирати спољашњу стварност. На основу чега се они надају да ће чудо копирања материјалних ствари помоћу психичких претстава бити остварено» На то питање Енгелс одговара овако: „Наше субјективно мишљење и објективни свет потчињени су истим законима, зато они не могу противречити један другоме у својим крајњим резултатима, већ морају бити сагласни међу собом“ (94). Овај став он назива „претпоставком“ нашег теориског мишљења (94). Дијалектика је закон објективне стварности и уједно с тим закон сазнања, говори Познер (34), наслањајући се на Лењина.

Учење да субјективна дијалектика одговара објективној дијалектици не може бити доказано ако се прихвати теорија сазнања дијалектичког материјализма. У самој ствари, по овој теорији увек имамо у свести само субјективну дијалектику; дакле, њена адекватност објективној дијалектици увек мора остати недоказана хипотеза. Уз ово треба додати и то да ова хипотеза не објашњава како је могућна истина о спољашњем свету. По учењу дијалектичког материјализма закон дијалектичког развића има универзално значење. Дакле, њему је потчињено не само мишљење, но и сви остали субјективни процеси, на пример, фантазије. Ако субјективни процес фантазије не копира спољашњу стварност, ма да је потчињен закону који им је идентичан, онда га и субјективни процес мишљења тако исто не копира.

Покушавајући да утврди критериј хармоније између субјективног сазнања о спољашњем свету и стварне структуре овога

# Ленинљ, 26; Ф. Знгелвсљ „Анти-Дорингљ, 5 1.