Учитељ

466 __________--- ~ ——-=-————

и запажених појава. А поред тога провиђење му је помогло, да заволи дадиљу своју, Арину Родионовну, која га је увела у царство народне бајке, приповетке и песама о измишљеним витезовима, а затим бабу своју, Марију Алексејевну, која је вешто пробудила у његовој души љубав према славној прошлости рускога народа. у

Ова околност увела је Пушкина у ризницу народнога језика. А матерњи језик и јест она златна жица, у коју је упредена прошлост 'народа, којом је изаткана његова садашњост и којом су извезене шаре, што говоре и о његовој будућности.

Дивно је то символисала она наша бајка, која каже да уочи свакога првога у месецу, у петак, силази на земљу вила, седа на грану, преде златне жице, а њена другарица их мота у клупко, и, ако ко у тај мах прође испод дрвета и дотакне се златне жице, онда он добива песнички дар. — Стварно гениј Пушкинов осетио је моћ тих жица и постао је чаробњак, који је тим жицама извезао ћилиме самолете од свакоје шаре.

Знање народнога језика и народне поезије достиже код њега до врхунца у оним његовим творевинама, које су написане у стилу народне поезије. Например, његов спев „Почетак приче“ толико је у стилу и у духу народне поезије да нико не би могао рећи да то није спев народнога песника, кад не би испод њега било Пушкиново име.

Печат трогранога дара на Пушкиновој души испољио се јасно већ у дванаестој години његова живота, и то су знали његови другови у лицеју. Овде је био обичај да наставници рускога језика и књижевности често дају теме, на које се тражио одговор у стиховима. Једном је предложена била тема „Восход солнца“ (исток сунца). Пушкинов друг стигао је, после великих мука мисли, да напише само „Встабт с заката царђ природи“ (диже се са запада цар природе). МИ кад је ударило звонце, замолио је Пушкина да му доврши стих. Пушкин, погледавши његов стих и осмехнувши се на његову неприродну мисао, казао му је: „Кад је тако, онда настави:

„И удивленнве народ

Не знагот с чего начатр,

ЛожиИтњеса спатђ, илђ вставатђ“ (И зачуђени народи не знају шта да раде, да ли да легну да спавају или да устану).

Наравно, Пушкинову стварању претходила је спрема, добивање знања, које је тражила и добивала његова генијалност. У седмој години својега живота он је приступио читању руских и страних писаца, и већ у деветој години читање је постало његова духовна храна, књига му је била и извор знања и варница; која је потстицала његову стваралачку машту.

Прве његове духовне творевине имају на себи печат генијалности, печат чаробњака, који златним кључем отвара читао“ цима ризницу матерњега језика и интелигенцији, која је лутала и тражила срећу по Европи, показује богатства и лепоте рускога језика. Тако, већ прва његова поема „Руслан и Људмила“, која је угледала света 1820 године, учинила је утисак нечувене новине, очарала је читалачку публику реалистичким оцртавањем и песни“