Учитељ

о 507

Писац признаје да „дато објашњење односа између субјекта и објекта при васпитном утицању не чини још јасним само утицање“, па упућује на „питање: како се утицање врши одн. која се средства притом употребљавају“, па вели:

„Заједничка културна добра и њихова вредност претстављају средства, а правилно општење с њима и преко њих са заједницом —- начин васпитања... Новорођенче с првим добивеним осећајем преживљује везу са заједницом, коју никад неће моћи да раскине; у првом изражавању, било покретима било гласовима или говором, дете чини, уз помоћ родитеља, прве кораке к упознавању културних добара заједнице... оно се развија и васпитава под њеним утицајем и за њу... Васпитач (учитељ) олакшава разграњавање веза са животном заједницом и свестрано општење с њом, а као средства не служе само поједини модели, справе, предмети, животиње итд. већ и целокупно пространство природних и културних добара у повезаности..." (92).

Овим се стилски и мисаоно збунљивим начином место раоплета заплиће појам методе. Такво се показује свако учење које оваквим начином изводи један појам :

„Оно (новорођенче) постепено али стално умножава своје везе са заједницом, проширује своје општење с њом и њеним вредностима... Сви ови наговештаји показују даљу тесну повезаност и узајамност васпитног објекта, субјекта и средстава међу собом и са погодбама, под којима се и планско васпитање врши у животној заједници... Целокупно субјективно старање добија свој прави смисао у постепеном оспособљавању васпитног објекта за самостално схватање свих страна његове животне заједнице и правилно општење с њеним члановима и вредностима..." (92).

Ако се из свега овога и горе више тога наведеног даје нешто одређено извести, то је да се тиме хтело указати на однос међу објектом, средствима и субјектом васпитања, јер се васпитно „утицање врши у односу узајамности“. Зато је тај однос требало што јасније и простије истаћи, па на њему фиксирати „појам методе и педагошки поступак (акт) као закон односа. Наместо тога писац нас увлачи у вртлог најмутнијег комешања наноса набујале реке речи и апстракција, и овако почиње изводити појам методе:

„План, по коме треба уредити потпомагање развитка, називамо методом (начин васпитања). И она мора да се заснива на истинама о суштини душевног живота која се састоји у једној првобитно и безусловно датој активности човечјег живог бића. Метода спаја и ред и план за потпомагање, чинећи од њих јединство, рационални систем, који одговара јединству живота појединчевог и заједничког живота" (93).

Да се мало задржимо на овим фундаменталним поставкама, па ћемо потом поћи даље, пасус по пасус анализујући. Према реченом, план потпомагања развитка је метода, заснована на првобитној активности бића, и тај план (метода) чини систем, спојеног реда и плана у уједињавању живота појединца и заједнице. Кад је тако учињена „логичка“ основна поставка за извођење појма метода“, настаје, одмах у продужењу, овакво објашњење односа садржајних делова појма:

„Систем стоји према методи као животни облик према функцији. Систем претставља сталне односе у облицима живота, метода — уређен однос функција. Сваком облику одговара једна одређена метода, свакој методи један систем (Крик). А сваки облик животне заједнице има неопходно своје васпитне снаге, у ствари свој васпитни систем и методу (говор, привредна добра, уметност, технички облици, закон, културни и управни ред). Та природна систематика и метода проширује се у нарочиту организацију кад је у питању васпитање нараштаја, младих гене-