Учитељ

шава 027

организације и друштвеног живота свакога народа пре свега резултат је равнотеже владања његових чланова“, то он анализу проблема о факторима који детерминирају владање људи и историјску судбину целог народа почиње изучавањем чинилаца који одређују владање појединих људи, па разликује две групе чинилаца: насле-

ене особине и нагоне, добијене биолошким наслеђем од предака, и стечене особине, васпитане и на човека накаламљене у току његовог личног живота, а код једног и другог чиниоца важна је средина која омогућава, односно онемогућава да се наслеђене особине појаве а стечене стекну. Пошто је по угледу на Штернову теорију конвергенције премостио опречност између нативизма и емпиризма једном дијалектичком формулом прелази у | глави на анализу улоге наслеђених нагона и особина, изводећи из појединих разматрања увек педагошке закључке. Овде је нарочито интересантно излагање антиеугеничке улоге рата (па било то грађанског или интернационалног) из кога следи закључак: „Од свих еугеничких мера, одржање мира је најважнија и најозбиљнија мера за побољшање фонда расних особина народа“ (стр. 24).

У ЈЈ глави прелази аутор на социјалну улогу средине уопште а географске средине напосе. Он разликује две врсте средине (географску и социјалну) и почиње да анализира ону прву, наводећи упочетку као пример само утицај температуре. Овде он посматра како географска средина утиче на социјални састав народа, на економске процесе и начин добијања средстава за исхрану, на брак, рађање и смртност, самоубиства, религију, уметничко стварање итд. итд. делом према различитим ауторима тзв. географске школе у социологији (тако на пр. одељак о религији према Вајтбеку), али овде је аутор много мање критичан него у своме доцније изашлом великом делу које већ споменусмо (упоредити на пр. одељак о Феничанима на стр. 32 са страном 176 из | дела „Социологије“; ту је разлика управо дијаметрална). Пажљивим упоређивањем целе ове || главе са главом трећом | дела „Социологије ' (стр. 148—289) налази се да је Сорокин доцније постао много критичнији у оцени тврђења те географске школе у социологији (Дело које приказујемо изашло је пре „Социологије").

У |!| глави аутор најпре даје дефиницију социјалне средине под којом разуме „људе и материјалну и духовну културу која је створена радом свих ранијих и садашњих поколења“ па прелази прво на социјалну улогу породице којој придаје већи значај него другим факторима социјалне средине (школа, црква, држава, професија итд.), анализира њене васпитно-педагошке, социјално-физиолошке и економске функције, да би се онда позабавио кризом савремене породице и на крају упозорио на опасности које се ту крију и пледирао за поправку данашњег стања док још није прекасно. — Интересантна је у овој глави класификација породице према природи васпитања које она даје својој деци, у духу учења школе Фредерика Ле Плаја, али без критичких напомена као у великој „Социологији“ (стр. 142 Н).

ЈУ глава посвећена је социјалној улози школе. Ту се анализирају њена селективна и образовна улога нешто опширније, а васпитна (у ужем смислу речи) само укратко, изводећи посвуд педагошке закључке. Чуди нас лично само што је аутор упочетку дао врло широку дефиницију „школе", а сва даља излагања његова односе се само на школу у буквалном смислу те речи. Ми педагози волели бисмо такође некако да је та глава мало исцрпнија и опширнија.

У У глави говори се о утицају професије на владање појединаца и на друштвени живот, Обзиром на појединца анализирају се соматолошке (физичке) и психичке деформације човека које се врше под утицајем професије, онда се говори о професионалној деформацији рефлексних покрета и спољашњег човековог изгледа, о деформисању човека као друштвеног бића, његовог начина живота и целокупног понашања под утицајем позива. На крају се износе врло интересантна запажања и закључци о утицају позива на ток друштвених процеса и износи могућност (по аутору једина!) за ослабљење борбе и антагонизма између појединих позива.

У М! глави даје нам Сорокин одговор на питање у чему је суштина религије и каква је њена социјална улога и то, углавном, на основу анализе тотемизма, као примарног облика религије, па налази да религија није „измишљотина попова“ ни „опијум за народ“, него да је она продукт социјалног живота и да претставља с једне стране израз социјалне солидарности чланова групе, а с друге стране, фактор који ту солидарност изграђује, шири и појачава.

У УП глави испитује аутор социјалну улогу државе и ограничава се на испитивање њене улоге у послу око васпитања и изграђивања људи и на проблем мешања државе у ову област активности. Пошто је укратко изложио како држава посредно и непосредно утиче на васпитање својих чланова, прелази на исцрпнију анализу другог проблема па, кад је схематски окарактерисао две крајности које су у

40%