Учитељ

626

Библиографија А) ДОМАЋА

Проф. ПИТИРИМ А. СОРОКИН: СОЦИЈАЛНА ПЕДАГОГИКА (с рускога превео Милић Р. Мајсторовић), издао Џелебџић, Београд 1937, 8'%, 180 страна, цена брош. Дин, 25—

Име П. Сорокина, гласовитог професора социологије ХарварДског универзитета, није непознато, или барем не би требало да буде непознато нашој педагошкој јавности. Та од њега смо још пре 5, одн. пре 4 године добили, у преводу Др. Драгомира Иконића, његово капитално дело „Сопјетрогагу Зостојоа!са! Тћеопез"“ које је у енглеском оригиналу изашло 1928 год. („Социологија. Савремени правци и теорије" — Геца Кон, Београд — | део — 1932, || део — 1933). Чим се појавио тај превод овог дела, за које су најпризнатији научници свију народа једнодушно изјавили да оно по својим позитивним особинама спада међу ретка дела светске научне литературе уопште, а социолошке нарочито, упозорио нас је наш професор Др. Вићентије Ракић да то дело простудирамо, веран својој поставци „да педагог увек мора дао проблемима своје науке мисли социолошки". — Нека нам се опрости на овоме месту једна екстемпорација коју ћемо учинити да бисмо боље илустровали ову поставку нашег учитеља, нарочито због оних којима би она могла изгледати недовољно јасна. Узмимо само један пример: оцене и испите у школи. Код нас се на пр. томе проблему посвећује још увек премало пажње, иако се о томе на страни (нарочито у англосаксонским земљама) пишу читава дела и врше дуготрајни и напорни покушаји у циљу да се научно обезбеди што већа објективност оцењивања у школама (поглавито у виду тзв. дидактичних или наставних тестова). Наша се јавност и педагогика узбуни само у случајевима ђачких самоубистава или напада на наставнике, али чим сензација прође, савести се успавају и на проблем се заборави. Или ако се и не заборави, оно се нема довољно разумевања за то да се он покуша радикалније решити (јер оно пар добронамерних рецепата у журналистици не претставља још никакво решење!). А и у педагогици чују се често гласови да су сувишна сва та настојања око научног решавања проблема, да наставни тестови изискују одвише времена и посла итд. — та и онако се ради само о пар усамљених, ексцентричних случајева! Али кад се на пр. у овој Сорокиновој књизи прочита одељак о селекционој улози школе (стр. 75—81), онда видимо да је суштина проблема много дубља и да он нема значаја само за пар појединаца (у овом случају су то дотични ученици, њихови родитељи и наставници), већ и за читаво људско друштво. Онда нам не може проблем бољег и објективнијег организовања испита и оцена у школи да изгледа евентуално само као ситан и безначајан технички проблем школске организације који и не заслужује нарочиту пажњу и напор, већ нам се он указује као један од битних проблема од кога посредно зависи у многоме и развој друштва. — И заиста: колико потстицаја може педагог да нађе у поменутом Сорокиновом капиталном делу. Како су интересантни прикази на пр. доктрине Ле Плајеве и његове социолошке школе, па учења Лапужа, Амона, Галтона, Персона итд. итд. Кад педагог прочита ово дело моћи ће на пр. да правилно разуме од којих је принципа полазио француски социолог Демолен, кад је 1899 год. основао крај Париза „Есоје дез Росћез", која се данас рачуна међу најпознатије француске „нове“ школе и о којој је на пр. на Међународној конференцији за ново васпитање у Челтнхему, августа 1936 год., био приказан врло интересантан филм.

Али поменуто дело имало је извесних недостатака (ако се тако сме рећи) тј. оно је пре свега доста скупо, врло опширно и доста претрпано „сувим научним материјалом: табелама, статистикама, а нарочито библиографским подацима. Зато је уза све своје неоспорне позитивне квалитете у стању да можда одбије од читања мање стрпљивог читаоца.

Али зато је кол. Мајсторовић учинио добро што је на српскохрватски превео једно мање и популарније писано Сорокиново дело, а то је оно чији наслов испи-

сасмо на почетку нашег приказа. Оно је за студиј лакше, прегледније и сажетије.

Одмах упочетку треба нагласити да то дело не претставља неки заокружени систем социјалне педагогике, као што га је дао на пр. Наторп. Оно је конциповано пре као нека врста „Р!зсошг5 зиг |птедајне.... .“ само што се Сорокин дијаметрално разликује у својим извођењима од Русоа, као што ћемо доцније видети.

У „Уводу“ аутор полази од констатације да постоје разлике међу појединим људима као и разлике у социјалном животу и историјској судбини појединих народа па се пита: откуда те разлике Како, по ауторовом уверењу — „карактер социјалне