Учитељ

625

ради до једанаест, каткад и дванаест увече и кад пође да спава никад не заборави да обиђе спаваће собе, учионице, — да види да лије свеу реду. Њаци су се дивили његовој енергији, заносили његовом радиношћу и марљивошћу, сматрали га за идеалног радника, корили се међу собом њиме и зарицали се у себи да га следују. За целу околину он је био не обични наставник ве „професор енергије“, не званични директор школе, већ „директор рада“. Ученици су се дивили његовим чланцима у нашим и страним часописима, прибележавали поједине змисли и цитиралиих у свакој прилици. Из њих су црпели не само педагошке мисли, већ су се учили и савременои стилу, прецизности и јасноћи излагања мисли, научној документацији и одабраном и богатом речнику, у чему је др. Петровић отскакао од свих савремених педагошких писаца.

Пок др. Петровић није само образовао своје ученике; он их је у исто време и темељно васпитавао. Морални пуританац, он је моралне одлуке претпостављао и самој даровитости и природној интелегенцији. Желећи да од својих ученика створи лепо васпитане и морално исправне личности, да одржи њихову моралну чистоту и младалачку сочност, он је будно и строго надзиравао сваког ученика у школи и ван ње, на часу, занимању, раду и у слободном времену, и увек је саветовао, поправљао, па и кажњавао за сваку неваљалост и неисправност. Нарочито је пазио на понашање и опхођење ученика, како између њих самих, тако и са грађанством, јер је знао да ће грађанство да суди о школи по владању и васпитању њених ђака. Зато је често понављао: „Ништа ме више не може наљутити него кад чујем да се неко од грађанства жали на моје ученике“. И јагодинци су врло ретко имали прилике да се жале на учитељце д-р. Петровића.

Пок. д-р. Петровић, колико год је желео да од своје Учитељске школе створи „Елдорадо добрих ђака“, како то рече један његов поштовалац, још више је тежио да од својих васпитаника створи личности од принципа, идејне борце против послератне моралне голотиње, социјалног покварењаштва и неправде, људе који ће својим живим и стварним радом рушити социјалне нераднике и друштвени талог, који се дрско и лакташки упиње да избије на површину. Био је убеђен да се морални и социјални препорођај мора изводити оздо, из масе, од учитеља и свештеника, па навише, те је желео да сваки његов васпитаник, кад оде у народ, буде пионир социјалне правде, чиста савест, гранитни стуб на који ће се наслањати темељ зграде боље социалне правде. Зато и није крио своје задовољство што су његови ученици синови плебса, како и сам штб је, што је његова школа „сељачка“, јер је у њима с правом гледао изврсне интелектуалне и свеже моралне снаге. Кад је у питању социјална правичност, он је био у стању да са диогенским осмехом одбије да прими ђака са личном препоруком министра просвете, рекавши му: „Да ниси донео то писмо, можда бих те; и поред траљавих оцена и рђавог владања ипак примио, али овако не“.

Живећи и радећи само за школу и ђаке, он је, попут еманације радијума, зрачио око себе целом својом личношћу, својим врлинама, идејама, искуством, са истрајношћу која задивљује, са културом која импонује. Он се потпуно духовно расточио у своје живо и највеће дело — у многобројне ученике, који су апсорбовали његов елитни дух и његове одлике и врлине. Као што је Јагодинска учит. школа пре рата била чувена по великом Аџићу и он преко ње, тако је исто и после рата Јагодинска учит. школа чувена по њеном директору др-Драг. Ђ. Петровићу, као што је и он по њој и преко ње велик и знаменит.

. Драги директоре! У име четири стотине Твојих ученика и у име Твоје вољене четрнаесте генерације, ја Ти, велики и незаборављени учитељу и поносу наш, овим редовима палим скромну свећу, скромну као што си Ти целога живота скроман био... Са неисказаним болом свих Твојих ученика растурених по југословенским селима, ја Ти захваљујем на свему ономе што си нам као васпитач, родитељ и човек учинио и дао, свима нама, а нарочито мени, и свечано се заветујемо да ћемо Те, примеру наш, на тешком фронту живота следовати, само следовати и опет следовати....

Хвала Ти и слава Ти!...

Учитељ 40