Учитељ

а нитима овна

посебно, о сваком, па и најмањем раду ученика, о успеху појединаца и генерација. О сваком ђаку знао је: какавје ученик и радник, његово материјално, породично и здравствено стање, индивидуалне способности, врлине и мане. Нарочиту је бригу водио о успеху и чим би приметио да неко показује слаб успех или попушта, звао би га себи, испитивао узроке неуспеха, саветовао, корио и молио наставнике да обрате пажњу на такве ученике. Успесима ђака у наставии у слободном манифестовању личних способности искрено се радовао и бодрио их да истрају и наставе. Добре и марљиве, а уз то карактерне ђаке, волео је као отац своју децу и толико ценио њихов рад, да је често пута, за даровите и писмене ученике говорио: „ја имам част да будем његов директори васпитач“. Кад би видео како угледни стручни и литерарни часописи доносе радове његових ученика, да на конкурсима за израду појединих тема његови учевици добијају често пута прве награде у држави и медаље из иностранства, када чита солидне, готово научнички обрађене светосавске темате, он се осећао срећним и блаженим, као да је све то он сам израдио и успео.

Водећи родитељску бригу о свакоме ђаку, старајући се са наставницима да омогући сваком ученику да стекне солидну спремуи развије природне склоности, он је од Јагодинске учит. школе створио школу — добрих ђака и радника. Код њега су понављачи реткост, а број палих тако мали, да кад се упореде годишњи извештаји његове школе са извештајима гимназије, пада одмах у очи супротност: колико је код њега палих ученика, толико је тамо свршило разред, а колико је његових ученика свршило годину, толико је тамо понављало. Спрема његових ученика је стварно на завидној висини, као што је спрема учитељаца уопште већа од спреме гимназијалаца. Треба слушати само њихове одговоре на испитима, читати њихове писмене саставе и темате, радовеи дискусије на литерарним седницама, па се уверити како су то спремни ученици и марљиви радници, не само у струци, већ уопште. Један инспектор, после свршених испита, није се могао уздржати у своме одушевљењу а да не каже дословце свршеним кандидатима: „Свршени матуранти износе из школе већу спрему и веће знање него дипломирани студенти филозофије са универзитета“.

Такве ђаке давала је др. Петровићева школа зато што је то заиста једна радна школа, школа у којој темељно раде сви, почев од директора и наставника па до оног последњег из прве године.

Драг. Петровић није утицао речима и знањем наученим и напабирченим из књига, већ својом унутрашњошћу, својим свакодневним животом, префињеним духом, високом културом, достојанственом појавом, многобројним чланцима и публикацијама и енциклопедиском спремом. Његов свакодневни живот био је поучнији од сваке моралне придике с катедре, јер његов живот није ништа друго био до једно служење Богу рада. Др. Драг. Ђ. Петровић је био радник од расе, радник каквих данас, на жалост, има врло мало. Он је био просто заточеник рада и дужности, који је у томе заточеништву налазио и животно задовољство, и смисао битисања, и циљ свога васпитачког позива. Био је свестан да се на васпитанике утиче најбоље и најсигурније радом, кров ради у раду и зато се трудио да га ученици никад не виде залудног, никад пред кафаном, у друштву разонођених људи, већ само на раду. Радио је претерано и то га је у гроб пре времена отерало. :

Човеку изгледа просто невероватно колико је тај човек свакодневно радио. Скоро сву школску администрацију водио је он сам, руковао јеинтернатским новчаним књигама и касом, управљао великим школским имањем, примао сваког дана по два-три реферата и обилазио ученике на раду и у интернату. Поред толиког званичног посла, сваким даном бавио се ученицима, слушао њихове жеље, молбе, потребе, жалбе, извиђао кривице, водио надзор над радом и успехом ђачких дисниплинских судова по принципу ђачке самоуправе (зен вопуегпетеп(), саветовао, контролисао. За најмању ситницу, најнезнатију жељу, ученици су се обраћали њему и кроз његову канцеларију ученици су формално дефиловали од јутра до мрака, а никад ниједног није одбио. Кад се томе дода да је скорог сваког месеца публиковао по чланак-два, да је темељно читао и са студентским полетом студирао сваку нову књигу, онда тај човек фактички није могао никад бити залудан. Ученици су се запањивали видећи га свакодневно у четири или пет изјутва у канцеларији за писаћим столом и остављајући га на истом месту у девет увече кад оду у интернат на спавање. Они и не знају да он