Учитељ

ен аи тишиак- === _..н-_-___-_____-___-=_=-_-____НККН

народа нашег, па би доста било учињено. Одмах морамо признати да наши практични педагози врло мало прате страну (ма и у преводу) стручну литературу а што би насушна потреба била ради постигнућа крајњег циља: приближење савршенству у одгоју. Па ипак је ова књига П. Фикера добро дошла нашим васпитачима народне омладине, и супружници г-ђа Марија и г. Ж. Ђорђевић учинили су једно добро и трајно дело што су, уложивши огроман напор, превели ову интересантну дидактику на наш језик.

Одмах ћемо подвући и то да посао није могао бити лак и једноставан већ и с обзиром што се преводи на језик једног младог народа који је тек на почетку изградње своје стручне терминологије која има да постане адекватна оној код великих народа. Ови скромни наши школски радници већ с обзиром на свој позив (јер и они спремају учитељски подмладак) на срећну су мисао дошли да преведу поменуто дело чувенога Паула Фикера које је за цигло годину дана доживело два издања, јер је толико добро дошло као насушна потреба за све оне који желе да у своме узвишеном али и деликатном раду што успешније изводе наставу у својој школи. Дело је бесумње капитално, јер писац један од најпрактичнијих дидактичара садашњице, који је, како ми се чини, дао први и једини потпун систем нове науке о настави, који је скроз проткан духом једнога Песталоција, Дјуја, Кершенштајнера, А. Фишера, О. Шајбнера, Фихтеа, Шлајермахера, Гаудига, Шпрангера па све до Лита и В. Штерна.

Шта је Фикер дао овом Дидактиком; Он је, бесумње, из дидактичке стварности издвојио основне форме школскога рада и показао нам типичне фазе кроз које неизбежно морају те форме у појединим наставним дисциплинама проћи, наравно имајући свагда у виду и промене развића ученика па и целе радне ситуације. Тако, кад говори о појму рада у педагошком смислу, он ће нам до танчина изнети процес тога рада у вези са проблемом система опште науке о облику рада у односу према животу. На основу психологије посматрања Фикер анализира и процес дидактичких облика рада. Само посматрање мора се школовати. Мако је новија педагогика под утицајем Русоа, Базедова, Салцмана, Песталоција, Фребела и других педагога увидела сву потребу, ипак школска пракса још ни дан-данас није извукла све потребне конзеквенце. Међутим, то се постизава, пре свега, са ручним радом, шетњом и школским излетима ради посматрања, наравно у разним облицима поучних екскурзија. Затим, ту вам је и рад у врту где се најеклатантније мора испољавати веза међу појединим наставним предметима, јер се тежи преплетености телесног и духовног рада. Рад на посредној стварности изводи се на моделу, слици, јер све то служи као прилог психологији посматрања слика, пошто слободно посматрање слика стоји у служби сазнања. Од врло великог је значаја естетско посматрање слика, јер се том приликом развија саморадња ученика, пошто се тако буди смисао за лепоту природе при излетима, везује се поезија са музиком.

Од еминентног је значаја рад на језику. Овде наставниково предавање има да изазове доживљај и слободан рад ученика. То предавање мора бити мајсторско и уметничко како би потстицало ученике да постављају разноврсна и спонтана питања. У вези с тим, водила се једна дуга борба око тога да ли је „стара школа" била заиста књишка, али се заборављала чињеница да писана реч нарочито данас има неоцењивог ефекта. Значи дакле да се ни у радној школи књига не сме избегавати, јер она допуњује посматрање, пошто се тако потенцира и рад на развијању мисли: тако се стичу појмови, целисходно мишљење у које спада техничко и биолошко мишљење.

Засебне одељке ове Дидактике чине рад на стварању фантазије и рад на приказивању, а све у каузалној вези са уметничким васпитањем и моторним образовањем. Ту вам је усмено и драмско приказивање. Затим мануелно приказивање где је реч о писању у новом духу, па онда сликовно, музичко и гимнастичко приказивање. Кад је реч о ручном раду, онда се мисли као предмет и принцип наставе.

Врло су важни социјални облици рада који се огледају у разредном раду и у групама; затим појединачни рад у разредној заједници и појединачни домаћи рад. Врло пластично Фикер говори о појединачном раду по Далтон-плану, о постанку и значају па, најзад, и о наставнику по овом плану итд.

Дидактика нове школе бесумње да је новина у педагошком свету и сваки практичар без обзира на врсту школа (нарочито они из средњих школа) у сопственом интересу морао би је набавити да, поред психологије детета и опште педагогике, и њу има на своме радном столу, јер се без ње не може удовољити