Учитељ

Чланак: Васпитна вредност ручног рада такође је опширно обрађен. Писац посматра биолошко развиће човекове врсте, сличности онтогенетског и филогенетског развића, и позивајући се на мишљење Анаксагоре, који је интелигенцију дефинисао као способност да употребљавамо своје руке, цитира наласке неуролога, и философске теорије (Бергсон) које ову Акаксагорину мисао потврђују. Из овога резултира начело да је за развиће свесног живота из нагонског потребно ставити дете у такву средину где ће моћи што више слободно испољавати своју спонтану активност, и то активност која ће што више ангажовати употребу руку. Да би ручни рад имао васпитно дејство треба га подесити тако да паралише егоцентричност детета и укључи га у друштво. Тиме се постиже онај важан захтев данашњег васпитања да се сваки рад па и ручни стави у службу социјализирања индивидуе. Закључак који писац из овога изводи јесте: Да је ручни рад одлично средство за психофизички развитак детета као и за социјализирање нових генерација.

Г.

POMEN POMOŽNEGA ŠOLSTVA IN NJEGOV RAZVOJ V JUGOSLAVIJI (Ob 25 lefnici pomožne šole v Ljubljani), izdala Pomoćna škola u Ljubljani, 1936, str. 44. — Ovo je jubilejna spomenica izdata povodom 25 godišnjice rečene škole, a u sfvari zasebni ohisak iz časopisa ,,Glas edužnih", sv. 7/1936. U foj brošuri, šlampanoj isključivo na slovenačkom, nalaze se radovi učiteljskog zbora škole. Sadanja иргауће са А. |ебаг даје pokušaj psihološke karakferistike deleta pomoćne škole, Angela Vode zastupljena je vrlo ubedljivim člankom o socijalnim prilikama le dece, Anka Levec prikazuje kako pomoćna škola sprema svoje učenike za život, Josip Mihelič daje u svom članku „Deca in učileljstvo pomožne šole v Ljubljani" hroniku razvoja škole za fih 25 godina. Njegovo izlaganje čine još dokumenjovanijim nekolike slike iz života škole i ličnosti, koje su zaslužne za razvoj škole, je dve tabele, od kojih prva sadrži pregled broja učenika u prvih 25 godina postojanja škole (svega je kroz školu prošlo 1639 đaka), a druga pregled naslavnika škole. Bivši upravilfelj škole Ivan Dimnik, koji je bio na čelu škole za svo vreme od rala pa do svog premešlaja u Beograd, pruža nam u svom članku „Razvoj pomožnega šolsiva v Slovr:niji in Jugoslaviji” najpre pregled razvoja same škole, onda pomoćnog školsiva u Dravskoj banovini i konačno pregled svih naših škola i zavoda za slepe, gluvoneme, duševno zaostale i moralno posrnule. Poučne su i inferesanPne dve labele uz njegov članak, od kojih prva prelslavlja po zvaničnim podacima saslavljen pregled »školske smrtfnoslti« (da fako kažemo s D-rom Pf{hodom) u Dravskoj banovini, a druga razvoj našeg specijalnog školsiva u vremenu od 1930—1936 god. ukoliko se radi o povećanju broja naslavništva na Him školama. Vidimo da je broj sfručnog naslavništva porastao od 67 na 127, broj hospilanata od 31 na 78, ili svega: od 98 па 205, dakle više nego za 100%. Šteta samo šfo ishovremeno nije, makar i u skromnijem procenfiu, porastao broj zavoda.

Ma da ova brošura ima prigodan karakter, ipak će dobro doći svima koji se interesuju za problem defekine dece i prestavlja vredan prilog našoj literaturi s područja pedagoškoga lečenja.

F. M.

B) CTPAHA

iZ NAJNOVIJE ČEŠKE PEDAGOŠKE KNJIŽEVNOSTI

(Izdanja „Dčdicfvi Komenskćho" za 1936 godinu) (svršetak iz br. 3—4, za novembar—decembar 1936)

Skofepina knjiga („Ideologija učileljskog poziva") prestavlja prvi pokušaj је vrste ne samo u čehoslovačkoj pedagoškoj literaluri nego, izgleda, u pedagoškoj literaluri uopšte. Nama barem nije poznalo ni jedno slično дејо је угзје.

Autor je hleo svojim delom da mladome učitelju pruži neke vrste ideološki „vade mecum”". Čini fo samo u glavnim polezima, iscrpljujući svoju temu doduše skoro ротрипо, ali ne ulazi duboko u pojedine specijalne probleme, jer fo u okviru jedne knjige gofovo i ne bi bilo moguće, pogolovo kad ona ima zadalak da „polstakne učitelja da fraži vlastite puževe u shvaianju učiteljske funkcije”. Tako na pr. aulor samo dodiruje ektiku, higijenu i pafologiju učiteljskog poziva, psihologiju, karakterologiju i sociologiju učifelja — ispravno navodeći da bi }o bio predmet zasebne nauke o učifelju (ili kako je Eusebie}l}?i nazva: pedeutologije).

U prvom delu govori aulor o sušlini učileljskog poziva, liči istorijski razvoj učifeljskog staleža u Češkoj, govori o presližu i maferijalnim prelpostavkama učileljskog poziva, onda o slobodi učitelja u njegovom pozivu, o učifeljskom idealizmu, o kolegijalnosti, o učiteljskoj samosvesti fe o zadacima učiteljske organizacije.