Учитељ

21 прави НЕРВНА БЕДЕ БЕНИН ЕГ ПНЕВЕРЕТ АЊА ЉАС ДН 51654 ЕН БЕЕН ЕНИ АПЕЛ НЕ нездравог, озбиљно од рекламног, протумачити шта је овде узето из прошлости а шта је унесено новога — није могућно изван историског излагања. Дијалектика развића руске педагогике иако је замршена оним што је у њој унела „совјетска мисао“, ипак у историској светлости није лишена своје законитости. Само, дакле, у таквом излагању могуће је да предострожан педагог критички и објективно схвати задатак који се налази пред руском педагошком мишљу и да објасни у ком правцу мора да се развија ова мисао да би унела свој удео у наступајућу руску обнову.

Да би испунио свој прави задатак, писац ових редова тежио је да буде што више објективан, иако је осећао у том погледу тешкоће које потичу од немогућности да се у Европи прикупи сав неоходан материјал. Искористивши материјал који се могао наћи у Прагу, Берлину и Паризу и допунивши штампани материјал подацима које су му дала различита лица, која се сада налазе у Западној Европи, писац је свестан да му није пошло за руком да постигне потпуну равнотежу у излагању свих праваца руске педагогике. Неки су правци подробније изложени и на основи извора из прве руке, неки краће и без пуног уверења у тачност материјала који је био при руци. Библиографска потпуност тешко се могла извести. Напослетку, што је најважније: у овом нацрту изведена је само карактеристика руске педагошке мисли, а свесно је остављена по страни тема о руској школи, о њеним различитим облицима и о њеној еволуцији. Узрок је за ово то, што је од револуције стара организација руске школе претрпела тако дубоке промене чије описивање тражи нову студију. С овим оградама писац се решио да пред читаоце изнесе овај нацрт.)

НА ПРАГУ ХХ ВЕКА

5 2. — Ушински и Толстој — највећи педагошки писци ХЈХ века — показали су големи утицај на руску педагогику ХХ века. Ушински је завештао идеју органске синтезе у педагогици. Толстој је истакао мотив слободе, који је играо тако голему улогу у педагогици ХХ века. Али поред њих ХЈХ век је у Русији избацио на површину читав низ истакнутих педагога-мислилаца, као што су Пирогов, Рачински, Лесгафт, Стојунин, Бунаков и др. Живи и смишљени рад ових педагога и развиће педагошке журналистике припремали су земљиште за рад педагогике у ХХ веку и створили то наслеђе које је ХЛХ век завештао

ђ) У руској литератури не постоји преглед руске педагошке мисли у ХХ веку. У брошури Пинкевича — „Совјетска педагогика за 10 година“ (Москва 1927) изведен је доста добар преглед само совјетске педагогике са неколико кратких примедаба о педагогици пре 1917 г. У разним књигама из историје педагогике уопште или историје руске педагогике (Капћеров, Медински, Пинкевич, Золатарев и др.)

има непотпуних и случајних података.