Учитељ

не почне сам да мисли о себи, о својим правима и дужностима, о томе да је његов опстанак могућ у склопу једне целине и да је добро те целине и његово добро, не може да се мисли о неком васпитању: Нема васпитања без самоваспитања, нити изграђивања без самоизграђивања. А ђачка самоуправа баш пружа прилику сваком појединцу да самог себе изграђује, да одмери своје односе према другима, да управља и да буде управљан, да слуша и да наређује. Онај који је ушао у самоуправни одбор, свакако ће се старати да буде бољи, да не руши правила која су сами израдили, јер с каквим би правом тражио од других да их поштује, кад их он сам не поштује, У тежњи пак да сваки буде изабран, мора да се стара о сопственом изграђивању, о усавршавању, самога себе, јер се вазда бирају најспособнији и најбољи.

Није ли ово пут ка формирању ваљанога грађанина; човека од иницијативе и акције, социјалног и правичног човека“

Могло би се само посумњати у њено остварење. Наравно, прелаз из једног стања у њему супротно је тежак. Човек који је на ногама дуго носио окове, тетураће се кад му их скину, али најзад ће ипак почети да иде право. Дакле, у почетку биће рамања, биће и таквих који ће је ометати. Али кад виде да је то њихова потреба; да је без ње немогуће радити, она ће оберучке бити прихваћена и 6ориће се за њено одржање.

Искључујући казне од стране наставника, које често може ученик да схвати као израз освете и каприса, ђачка самоуправа ствара "много лепшу атмосферу између наставника и ђака, атмосферу другарства, атмосферу љубави и узајамности, а ова пак једино утиче на опле-

" мењивање духа наше школске омладине и на развитак активности у области знања и умења.

Довде смо ми говорили о најглавнијим принципима нове школе, о духу њеном о чему се углавном сви савремени педагози слажу. Али оно у чему се не слажу то је наставни програм и метода рада. Ипак и ту има додирних тачака; учимо за живот, веле, а не за школу. Да би се дете оспособило за живот, мора да га познаје. Дакле, нова школа треба да успостави тесан контакт с животом. Прво, дете треба да упозна његову непосредну околину, после све удаљеније. Да упозна биљке и животиње, однос њихов према човеку, социјални и економски живот човека, културу човека, његов идустријски живот, постепено дизање човека до данашњег културног стања итд. Све упознавање врши се у животу, помоћу излета и екскурзија, у непосредном додиру са објектима, а не вербалистички између четири школска зида. Ручни, продуктивни рад, заузима завидно место; деца сама израђују столице, столове, ормане итд. раде у врту, у кухињи.

Нестаје уобичајеног распореда часова, који распарчава дечју пажњу; дете треба дуже да остане на једном предмету. Али оно се