Учитељ

вањем ученика. Не, да ученик буде стално вођен смишљеним наредбама, потстицајима и питањима, него да по могућности ученик ради из сопствених побуда, сопственом снагом, сопственим путевима, па чак и циљеве сам да поставља. Учитељу остаје више улога да организује слободно дечије стварање. Разлику ученичког положаја у старој и новој школи Гаудиг изриче речима: „Ради се о томе, да се ученик из пасивности преведе у активност". Тиме се извођењу наставе постављају велики и тешки захтеви. Да бисмо у томе успели потребно је имати јасан појам о раду и његовој педагошкој примени.

(О раду се може говорити у привредном, научном и уметничком смислу. Анализом ћемо наћи да су основне ознаке сваког рада: 1) носилац рада употребом своје радне снаге, било претежно физичке или претежно духовне, изводи свесно читав низ делатности; 2) ова се делатност плански изводи у неком радном градиву, било стварном, било мисаоном и 3) као последица делатности из градива настаје радно дело, које има извесну вредност и даје раду смисао. — Ово су само спољне, објективне ознаке рада које може имати и игра. За рад је врло важна субјективна ознака, наиме, како радник доживљава своје деловање. Тај основни доживљај је главно приликом рада. У свом деловању радник схвата и доживљује да служи једној ствари и покорава се њеном закону. То осећање стварности је основни доживљај за време рада. У њему се садржи двоје. Прво, радник осећа да својим радом даје ствари око које се труди извесну вредност; његовим радом она постаје дело од вредности. То је свест о делу. Друго, у колико радник личном преданошћу ради на свом делу, он се осећа везан за плод свога труда, дело постаје као део самог њега, припада му као својина. Због тога сваки радник — физички или духовни полаже лично право на своје дело. То је свест о својини. Свест о делу и свест о својини чине заједно онај доживљај стварности при раду. —

Већ из ове кратке анализе радног процеса можемо видети да је начелно сасвим могуће и наставном учењу дати радни карактер. И настава увек обрађује неко „градиво“, које никад не сме бити само средство за развијање моћи, него мора имати и своју образовну вредност. Наставно градиво су културна добра што значи, дела узета из области културног стварања. Само се у настави не ради о првом, новом изналажењу и стварању, већ се дела подражавају, поново радом обрађују или сопствено прерађују. Оригиналног рада у настави може бити само у приказивачком раду на пр. у језичним саставима, слободним илустрацијама и сл. Има наставног градива које по својој природи није у строгом смислу „дело“, на пр. градиво религије и поезије. Зато је бесмислено и на таквом градиву покушавати примену радне наставе.