Учитељ

Из досадашње анализе рада могли смо само закључити да је могуће дати и настави радни облик. Али, да бисмо то могли и стварно учинити потребно је још подробније се упознати с особинама рада. У радном процесу поред радног предмета о којем смо већ говорили, важна је и сама радна делатност из које истиче свест о делатности тј. доживљај напрезања и узајамне везе целокупне делатности. Нема ли у делатности напора, ни онај најмлађи ученик неће осећати чи признати своју делатност као рад. Дати раду забавни карактер, значи лишити рад његове основне ознаке, значи не оспособљавати ученике за прави озбиљни рад и не развијати уопште код њих правилно схватање о раду. У прошлости у ту су грешку пали филантрописти покушавајући да озбиљан рад обављају игром.

Поред напора у раду влада стална напетост пажње у погледу појединих делатности и крајњег циља рада. Радник мора сваког тренутка своју појединачну делатност да доводи у везу с крајњим циљем и тиме његова целокупна делатност од почетка до краја чини једну целину. Без свести о узајамној вези свих делатности у једном раду не може бити говора о правом раду. У развојној настави старе школе, на пример, само учитељ који пита увиђа везу између појединих питања и целине, а ученици су стварно пасивни, не обрађују градиво сопственим снагама. Дочим за радну наставу важи основни захтев: ученик има сам да мисли и размишља о путевима којим треба ићи па да дође до постављеног циља.

Потребно је још уочити две ознаке рада, па да се може приступити примени рада у настави и васпитању. У сваком раду је потчињен законима ствари коју ради. У толико је он у раду везан. Али човек осећа да од њега зависи остварење дела, он га својим снагама ствара. У толико је он при раду слободан. Радник је истовремено потчињен и слободан, службеник и владалац. Многе настраности радне педагогике потичу од непоштовања радне свести о слободи и везаности при раду. Свест о везаности захтева да се има осећање одговорности према градиву. Тако се природа иловаче противи да се од ње прави све шта падне коме на ум. Још чешће се греши против свести о слободи. Сетимо се укалупљених и утврђених поступака у

"асневежедеи онћиш АГевеачтовеот ен иГон 'Атед у/онаелзен

"Сваки рад може бити слободан, али не мора то бити. За васпитање највећу вредност има слободни рад и то, по Гаудигу, слободни духовни рад. У овој формули већ је неговештен и поступак у образовању који мора имати своје оправдање у идеалу образовања и у законима образовног развијања. По Гаудигу и Шајбнеру циљ образовања је вредносна личност. Најзначајнија одлика личности је самосталност духа, а она се може постићи једино слободном обрадом образовоног градива. Ученик стално вођен учитељем тешко ће постати