Учитељ

ННВ Ниве 91 како даље вели Кроче — састоји у жељи и вољи за једним макојим индивидуалним циљем, слободним од сваке моралне детерминације, не коиндицира с активношћу логичком, естетичком ни етичком, те се појављује изван оквира истинског духа. Па ипак зато што је, по Крочеу, бипартиција, пријатност и непријатност, вредност и противвредност или невредност условљена таквом борбом којом једна другу не савлађује, отуда произлази противуречност и невредност незадовољене, контрастне и прекинуте активности. Али тај прекид, та непотпуност у савлађивању једног елемента његовом супротношћу, чини нешто најпозитивније свему бићу и животу, па и васпитању, тиме што продужава борбу у вечност, те у животу одржава вечну тежњу за надмоћношћу и вољу за измирењем, за надмашењем противности, за хармонијом.

О таквој, вишој, стваралачкој колико логичкој толико естетичкој и етичкој васпитној активности духа не може бити речи код нижих осебања само зато што се ова изражавају у простим и бесмисленим, нелогичним, неестетичким и неетичким сменама и потирањима. Зато нижа осећања не изражавају диалектичку душевну акцију ни у умном ни уметничком нити у етичком стваралаштву, па по томе не изражавају ни душевне покрете у сватри та правца васпитања и опредељења у животу. Стога се за обична осећања не може рећи оно што је Кроче могао рећи за истинито, лепо и добро: „Лепо се каже за успео израз, за једну научну истину, за акцију корисно завршену, за једну моралну чињеницу, те се говори.о интелектуално и морално лепом, о лепом у акцији. Ружно је неуспео израз... Кад би нешто било савршено ружно, оно би тада ipso |Такјо престало бити ружно, јер би у њему нестало оне противуречности на којој се заснива његова ружноћа. Дефектна вредност претворила би се у потпуну невредност, активност би уступила место пасивности. Мерило разликовања лепог од ружног дакле заснива се на супротностима и противречностима у естетској активности духа")

Према томе, осећање као такво, особито ниже осећање као првобитна, елементарна активност духа, не припада васпитању у вишем и правом смислу те речи. Осећање као чињеница истинитог и правог васпитања показује се тек с појмовима: лепо и ружно, истина и неистина или заблуда, добро и зло. Ти појмови су изражени у супротностима и допунама супротности, у њиховом узајамном искључивању. Стога је учење о васпитању, у смислу систематског упливисања на емоционалну, исто као на волиционалну и интелектуалну страну дечјег духа, без вишег научног интереса за педагогику. Од већег је значаја за истинито, више, право васпитање, за истиниту, вишу, праву актив-

%) Кроче н. сп. стр. 153—155;