Учитељ

о рдциннн_____________________--------=

закључак једна чиста произвољност, субјективност и противуречност учења које одбацује то што собом показује“

2. Осећање лепог По схватању писца, и осећање лепог се заснива на првобитној

активности, какву показује .душевни живот примитивних људи и деце", чије је „схватање света и живота трајно слично естетичком држању одраслих". И пошто је „та страна заједничког живота како са гледишта естетике као науке тако и с психолошко-педагошког гледишта код нас ретко и врло оскудно обрађивана“, то се писац Опште педагогике потрудио да и у томе погледу попуни једну велику празнину у педагошкој науци и науци уопште, те је морао „бити опширнији у излагању суштине лепога и развитка његовог схватања" (379). А какво је то његово схватање „суштине лепога и развитка његовог схватања", које налази ништа мање него пуну аналогију између примитивног и дечјег живота с једне и највишег етичко-естетичког живота с друге стране, то ћемо познати мало ниже на два примера, којима се писац послужио, да би њима објаснио своје гледиште. На те ћемо примере доћи пошто се претходно, и у питању осећања, укратко упознамо с Крочеовим схватањем.

По Крочеовом учењу о лепом схваћено, васпитање осећања лепог је таман такво да се у суштини противи Младеновићевом схватању. Јер по Крочеу је осећање лепог, па по томе и васпитање тога осећања, условљено односом супротности лепог и ружног. Тај, диалектички начин, којим је утврђена битност лепоте и естетичко-васпитне функције, показује да је васпитање у вишој емоционалној форми духа везано, исто као васпитање воље, за логичку форму активности како мишљења тако осећања. Али формирање мишљења у сврхама виших емоционалних покрета није, како вели Кроче, форма старе формална логике, за коју се радије може казати да је вербална или формалистичка. Већ формирање мишљења у сврхама развитка виших осећања припада оној „логици која није наука о мишљењу него само мишљење“. И као што се притом не мисли на обичну логику као науку тако се притом не мисли ни на естетику као педагогици помоћну науку о нормама лепог, већ на саму естетичку активност, као највишу форму душевне функције, која, по Крочеу, упоредно иде с практичном активношћу, те је и за њу највиши израз истина, исто као за етику, за морално дело, за моралну одлуку и за сваки рационални смер.)

Диалектичким начином утврдити битност васпитања осећања значи на осећање указати као на специалну активност, чија природа свој позитивни и негативни пол има у пријатности и непријатности, у корисном и штетном. Али, једна емотивна активност, која се —

1) Види Кроче, Естетика. Превод Витезице, стр. 116.