Учитељ

зинннавинннинннниинннинииинианиниисиииииниииненсисниеишеиниииииШиа 57

у животној стварности. Јер у поставке ове друге врсте спадају све празноверице и најобичније заблуде, потекле из људскога незнања.

Што писцу „поменута претпоставка омогућује једно укупно унитарно схватање", а то је одуховљеност целокупне материје у свету, та претпоставка се не везује само за Аристотела и св, Августина, већ она мање или више осетно провејава филозофско мишљење кроз целокупност његове историје све до наших дана. Али та претпоставка не може да послужи за ослонац „истинитом“ „педагошком реализму“, који с таквом „реалношћу“ сазнања заснива Младеновићева педагогика. Таква претпоставка и такав „педагошки реализам“ спада у метапсихију, која код нашега педагога тако далеко иде да чак и свест претпоставља код свих ствари. И кад наш филозоф-педагог хоће да објасни такво једно своје схватање, које расветљује „мртву тачку у науци", тај прелаз несвесног у свесно, физиолошког у психолошко, ево како то чини његов „педагошки реализам":

„С друге стране ми имамо човекову свест, у коме (којој) долази до израза заједнички живот. Свест се увек односи на разликовање једног од другог, овог од онога (нечега од нечег другог) у вези једног с другим (овога с оним, нечега

с нечим); она је увек свест о заједници, а за неку другу свест не можемо знати" (363).

Оваквом исказивању једне претпоставке и таквом прибављању извесне њене вероватноће место је у рубрици „међу нама“, а не у једној науци. Таквим начином учења једна мисао, и кад би имала извесне важности, може од ове само изгубити. А када таква једна форма учења, која се састоји у једној нимало умној и допадљивој игри речи, има за садржину још и једно колико чудно толико стварности и реалном сазнању противуречно тврђење: да постоји „свест свих ствари“ и да „за неку другу свест не можемо знати", онда се већ по томе може судити колико је основано и тачно гледиште које се тим начином поставља и оправдава. За доказ томе могу се навести и закључне речи којима писац утврђује своје гледиште. Наиме, противан апсолутним вредностима и нормама, он ипак зато долази до закључка;

„Апсолутни морал према томе може да буде резултат само општег човечанског развитка, а он је у току. Крај његов не може се сагледати и зато је свако уобличење једног апсолутног морала произвољно, субјективно" (364).

Апсолутни морал, чије је свако уобличење произвољно, субјективно, може се по писцу претпоставити као резултат једнога недогледног и вероватно никад завршеног општег човечанског развитка. Па кад се крај тога развитка не само не може сагледати него ни основано претпоставити, на основу чега је писац могао доћи до таквог једног закључка: Свакојако он је до тога закључка дошао начином аналогије, по апсолутом „моралу“ планетног кретања! И није ли такав