Учитељ

= 77

изгуби меру и не зна за начин: кад се на једној страни (не само у личним сукобима него и у гледиштима себи и своме мишљењу придаје све, на другој, противној одузима, пориче све и не признаје ништа добро. Тако нешто се чини у горњу примедбу стављеним речима: „на неки начин прошао кроз нижу, средњу и вишу школу... сервилно, дволично мољакање:;.. дрскост... отров лажи и клевете..." Скромност и неразметљивост су доиста најлепши украси солиднога духа, а неправду радије подносити него чинити (по Аристотелу) је једна од највиших врлина човекових. Нема предмета ни човека без своје сенке, нити ко било од нас има право и место замерати другоме на томе како је „на неки начин прошао“ кроз школу или живот. Јер тај „неки начин" у извесној мери важи за свакога ко се пробијао кроз школу и живот и „заузимао разне, па и истакнуте положаје." А „сервилном, дволичном мољакању“ тешко је одредити тачно границе, док дрскост, отров и клевете безобзирно се просипају са обе противне стране жучних личних сукоба. Што се тиче саме школе, зар њој треба придавати неки особити значај, кад је у питању самим радом доказана вредност једног јавног радника:

Кад писац Јованове речи из гл. 14. ст. 6. наводи у прилог „једног много ширег појма истине у вези са заједничким животом", необјашњујући их ниједном својом речју, он би свакако требао да зна за њихов најдубљи смисао, који треба тражити у целокупној симболици хришћанске, па и прехришћанске религије, све до највиших знакова њихових: у кукастом и хришћанском крсту, у мисирској свинги и Соломоновом слову, и до највишег верског појма „Бог“, који је супротност, надмашена идејом о Св. Духу у Св. Тројици. По тој идеји се справља и наше православно Св. причешће из мало топле воде и много више Хладног вина, што симболизује сасвим противни дух ономе који с онаквом силином избија у речима горе цитиране примедбе. Тај симболизам захтева да се у сваки наш поступак и животни однос уноси много више хладног размишљања и просуђивања него врелог осећања. То значење треба дати речима: „Ја сам пут и живот и истина.“ То треба да значе и оне обредне речи при окретању славског колача: Христос посредје нас:!... То треба да значи и она одредба Христове цркве: Где се двојица састану, ту сам ја трећи међу њима. Све то треба да значи, да дух Христове науке о истини и љубави захтева мирољубивост, омогућује сагласност, проповеда узајамно попуштање и праштање, условљује везу и заједницу. А то је таман сасвим противно старозаветном начелу: зуб за зуб, противно је духу Младеновићеве горње примедбе, по којој се сви зуби чупају за један!

Смисао Христових речи, смисао симболичне истине у надмашењу супротности, може се дати и горе поменутим речима Лао-Цеа, које је Младеновић такође необјашњене оставио и депласирано поставио.

Учитељ 7