Учитељ

лозофски систем, али није имао велики значај. Ово дело, исто као и спис о самоубиству и други Масарикови радови, није произвело такав утисак какав се могао очекивати, гледајући на њихову оригиналност и на пишчев научни видик. То је вероватно дошло зато, што Масарик главно значење придаје организациском делању, не задржавајући се или готово не задржавајући се на разради нових мисли, нових научних ставова. Због тога узрока његови списи пре претстављају радикалне пројекте о преображају људскога друштва, него литерарна размишљања о његовим особинама.

3. — Много већи значај имају Масарикова предавања у универзитету. Као човек високог раста, озбиљног карактера и смеле речи, он не само да је поучавао говором, већ је свеколиким својим бићем изражавао несавладљиву тежњу да се иде напред за правдом и истином. Човек са ватреним срцем а хладним разумом, Масарик је објашњавао слушаоцима само филозофске и моралне основе. Говорио је просто, увек је дивно владао собом и прелазио је право на питање које је изазивало страсно интересовање. И то спајање хладноће и страсти необично јако је привлачило слушаоце. (С гледишта облика предавања Масарикова нису била довољно обрађена и штампана нису производила утисак као његова жива реч. У универзитету је предавао историју филозофије, нарочито класичну филозофију, етику и неке правце савремене филозофије. У предавањима је претресао живот студената, значај чешког проблема и нужност напорног размишљање. Бранио је чистоћу живота омладине. Убеђивао је у неопходност и необичну правилност става о здравом духу у здравом телу, говорио је о големом значају соколства, о томе како је важно изучавати словенске језике и словенску литературу. Саветовао је изучавање политичких питања, бранио је неопходност свакодневног рада, љубав потчињену разуму и углавном захтевао је разуман и осмишљен живот. Многи студенти били су одушевљени Масариком и не без разлога упоређивали су га са Сократом, на кога је он личио, како својом моралном основом мишљења, тако и хладном вером у разум, уз елементарно отсуство догматизма и вере у гуторитет. Сличност међу њима се допуњавала, што ни Масарик ни студенти нису прихватали готове истине, чак нису ни објашњавали себи њихова коначна решења, већ су ишли решењу путем исправљања грешака у које тако често падају они, који полажу на своје закључке и решења. Разуме се да је сваки одговор само одмор у истраживању и претставља смешу заблуда и наслућивања истине; помоћу напорног размишљања о туђем тражењу нужно је удубити се у његову основу и на тај начин наћи пут ка циљу. Образац Масарикове подругљиве негације је у овоме: Ни Паскал — ни Јум, ни католицизам — ни протестантизам, ни Русија — ни Француска, ни Маркс — још мање нешто у виду затвореног питања, већ једино жива сила која оплођава ове формуле.