Учитељ

се не може рећи да је Младеновићево учење текло индуктивно-дедуктивно. И не само да у учењу Опште педагогике не може бити ни речи о једној сложеној методи, о неком спајању индукције и дедукције уопште, најмање у диалектичком смислу, него се код ње мало може говорити о једној методи. Једно диалектичко спајање двојаких, супротно и допунски премаположених метода, из учења те педагогике је искључено већ по томе, што њен писац, као што смо напред у једној прилици сазнали, у потпуности оспорава сваку противност у постављању једног принципа и појма, као и у решавању једног проблема.

+ »

Толико и о самом систему. По свему досад реченом, не би се могло рећи да израда самог списа, о коме се овде водила реч, може задовољити захтеве који“ се полажу, пре свега, на спољну његову страну. Јер овој се, као што се из свега наведеног види, морају често учинити чак и неке граматичке замерке, као на пр. за извесне неправилно употребљене облике, какав је и на стр. 527, 7 ред озго: „из устију учитељевих..." (ако тј. и то не спада у „штампарске грешке"). Много су теже замерке морале бити учињене логичко-формалној страни, какве смо учинили горе изнетим примедбама на одредбе и поделе појмова, као и на распоред градива.

Најтеже замерке заслужује унутрашња, садржајна, принципиелна страна, особито правац и основни принцип, „гледиште на свет", које писац заступа. Идеја водиља, као што смо се довољно уверили, погрешна је већ по томе што је она до једностраности наглашена и заступана, тако да се принцип природности истиче и колико, по односу на принцип културе у васпитању и науци о васпитању, не сме да вреди. Наиме, принцип природности се наглашује до анархије у васпитању, која настраност није Младеновићева особеност и оригиналност, што се даје видети и из критичко-библиографског прегледа „Руске педагогике У ХХ веку" од Зјењковског, који је преглед почео излазити у „Учитељу" од септембра т. г. С таквим настраним гледиштем на свет није писац (Опште педагогике усамљен ни у нашој књижевности. Довољно је поменути само Стев. Раросављевића-Бдина, на пр. његов „Револуционар кроз филозофију, науку, живот“ итд. Такво учење се противи „систематизацији генија“ по закону допуне стваралачких моћи, од којих је једна у динамичком, покретачком, спонтаном принципу, која моћ гони у правцу оригиналности, а друга је у статичко-механичком, нормативном, уставном принципу и фактору, којим је одређена мера и форма стваралачком раду. То обоје, по Б. Поповићу, чини да таленат, воља, дуготрајан, дуго смишљан рад (који се мора признати и г. д-р Младеновићу) ствара свој сопствени систем пуне вредности.