Учитељ

Ако је у изради особито једног научно-филозофског списа задовољен и тај други, логичко-естетички услов, може тиме бити испуњен

и етички захтев, који искључује сваку претенциозност, свако разметање и свако прецењивање на својој а потцењивање или игнорисање на противној страни. Зато права стваралачка способност и истинита зналачка спремност не допушта да се олако критикују велики филозофски умови као што су Кант, Вунт, Хербарт и др. Јер, по немачкој изреци, ко себи много уображава, мало се изображава. А много уображава и своје гледиште мало изображава сваки од нас који сваки значај придаје једној, одузима другој, противној страни, док истина, правда, морал и лепота захтевају сасвим томе противно, по речима које је Гете унео у своје мемоаре, исписане са зида изнад стола Магистрата његовога родног места, које је још из свога детињства имао у сећању: Етез Маппез Кеде

151 Кејпез Маппе Реде; Мап. о] Бића ћдгеп Вееде.

Сумарно се може рећи, да је Младеновићева Општа педагогика и сувише подбацила, као што се њен писац на више места и сувише пребацио, те тако она није успела ниједно питање, које је покренула, да расправи и расветли, нити један додирнути проблем да правилно постави, још мање реши, или бар његово решење да нешто унапред помакне. Напротив она је свако покренуто питање и сваки дотакнути проблем само замрсила и замрачила. Њено излагање претставља један гротеско растурених и искомешаних гомила најразноврснијих, често

противуречних ствари, с одредбама и поделама које нису својствене

науци. Има уметака без икакве везе с целином. Има исказа без икаква смисла или таквих који се показују чисте бесмилице. Све то и друго доказује да писац не располаже таквом ерудицијом која би била довољна за солидну израду једног система широког. обима. Закључно ваља нешто писцу уписати и у позитив. Једно, што се писцу мора признати, и то врло радо чинимо: велики труд и јака воља за предан рад на своме послу. Притом ваља нагласити и похвале достојну намеру, да се педагошко учење одврати од једностраног интелектуализма а настава од дидактичког односно методичког формализма. Поред свих недостатака и слабих страна тога добронамерног учења, треба рећи да оно за нашу сиромашну педагошку књижевност

претставља добит, нарочито у томе што покреће напредније мишљење

и слободније схватање од уоквиреног, шаблонског учења хербартоваца и гњетавог учења педагошких еклектичара.

Милош Р. Милошевић