Учитељ

друкчије може изразити та црта совјетске педагогике, због које је она врло дослено и упорно везала своје педагошке конструкције са својим гледиштем на свет. Мотив неокрњености прелази у совјетској педагогици границе чисто формалног или чак идејног слагања, он изнутра иступа као мотив религиозне целости, као захтев не само филозофског јединства, већ и животне стваралачке синтезе. Ово треба имати у виду, да би се схватила посебна тврђења совјетске педагогике: она се не могу прихватити или критиковати изван све совјетске филозофеме, јер делови теже да буду органски делови целине.

Али у име мотива целости, педагогика се овде не само одриче своје идејне аутономије — у суштини она постаје чисто техничка и примењена дисциплина —- практично необично важне али савршено сиромашне теориске. Мотив техничности педагошког дела нимало не може да се приближи учењу о уметничкој природи педагогике: ако је педагогика вештина, она мора знати како се надахњује и бити за слободно надахнуће, јер надахнуће друкчије и не може бити. Али у совјетској педагогици јасно се осећа момент цензуре, који строго мотри да се педагогика развија у границама, које су обележене главним идејама комунизма. У овом оригиналном религиозном систему плаше се слободе зато, што се боје за систем, а зато је и педагогика лишена права на слободно истраживање, права на ма какву релативну аутономију: Могућност да можеш бити обеђен за опстанак буржоаске свести и ствара унутрашње ропство.

Друга типична црта совјетске педагогике је њен утопизам, који се тако јасно показује у њеном учењу о циљевима школе. У програму комунистичке странке читамо следеће: „Школа мора постати оруђе комунистичког препорођаја друштва, мора постати пратилац идејног организацијског васпитног утицаја пролетаријата на полупролетарске и непролетарске слојеве радних маса у циљу васпитања поколења, које је способно коначно да оствари комунизам,“ „мора припремити свестрано развијене чланове комунистичког друштва.“ Овај званични програм одређује сав правац совјетске педагогике и бави се служењем задатку „коначног“ остварења комунизма. Разуме се, да се све ово говори озбиљно и одлучно и објављује се да је идеал комунистичког друштва ако не близак остварењу, оно се може у сваком случају остварити херојским напрезањем свих снага. Школа мора служити преображају живота — таква је комунистичка утопистичка замисао. Заборавља се то, што се на другом месту тврди свом снагом, да је школа зависна као и сви облици живота, од објективних друштвених услова. У савременом друштву да ли се могу припремати „чланови комунистичког друштваг Свакако комунизам је идеал и машта за саме комунисте, али с друге стране, по другим принципима совјетске психологије, савршено је немогућно избећи утицај средине. Пинкевич пише на једном месту: