Учитељ

(НЕНА ЕЛВЕ РЕНЕ ВР НЕ ШЕН 201

стима, која „су средства и циљ васпитања", (67) јер се „човек не васпитава само помоћу васпитног добра него и за њега."(119)

Ово се не може уопштити, јер то важи само у оном случају кад се учи да су вредности вечне и стога непроменљиве. Напротив, г. Младеновић покушава да учење о еволуцији вредности споји са учењем да се васпитање има управљати према њима. По њему, васпитаник има да се оспособи за учвршћивање у људску заједницу, која ствара културна добра нових вредности. (Н, н. м. стр. 63 и 66) Г. д-р Младеновић покушава да дедуцира променљивост вредности из променљивости у свету: како је према досадањем сазнању процес света бескрајан, то се апсолутне вредности не могу усвојити, јер би то значило крај овога процеса. (Н. н. м. стр. 66). Да ли се овде не садржи противречносте Управо, да ли се учење у променљивости вредности може одржати: Какве педагошке консеквенце произлазе из тога — Ми ћемо одговором на последње питање обухватити и оба претходна.

Кад би се вредности доиста мењале, омладина се не би могла васпитати према истим циљевима, јер би се једна генерација учила да цени једне вредности, друга друге итд. Тако би се морало доћи до погрешног схватања да трајних вредности нема. Из тога би нужно произашло нестајање сваког цењења. Сав васпитни напор био би узалудан, пошто би људима владала заблуда да је у свету све променљиво. Тада ни сама педагогика као наука, која има смисла једино ако се управља према непроменљивим теоријским вредностима, не би била могућа. |

Да би се спасло учење о променљивости вредности, не може се навести аргуменат да сви народи не знају о свима вредностима него да они њих према њиховим потребама стварају. Ближе проучавање сазнања вредности уверило би нас да се вредности јављају у историји, а не постају у њој. Тиме бисмо у исто време увидели и апсурдност тврђења г. д-р Младеновића да је истина само савремена вредност (Н. н, м. стр. 67). Међутим, вредности постају за нас људе, али по себи су оне непостале, јер су вечне. Стога, оне се откривају, сазнају, али не стварају. Како еволуционизам сматра да је историја главни услов постојања вредности, то ћемо се ми обазрети на нашу прошлост, пошто су у њој вредности изразито истакнуте, како бисмо увидели да ли се може еволуционизам одржати. При томе ћемо поћи од неоспорне чињенице да српска народна поезија изражава душу нашег народа. Она нам показује тежњу његову да што дубље проникне у смисао света. Он је открио да вечно господари временским и да су стога вечне вредности највиши циљ живота људског. Отуда, објективне вредности управљају нашом историјом кроз све векове.

„Царство небеско" је синтеза свих вечних вредности као што су на пр. правда, најјасније изражена у песми „Урош и Мрњавчевићи“, народној поезији као у

ит А

затим лепота, делом отеловљена у нашој мене 5