Учитељ

духовног сазревања детета. Главни духовни процес, по Хесену, је само морално сазревање изван кога у духовном животу не постоји васпитање“ Ова типично кантовска тачка гледишта после тога формулира се у схеми, коју Хесен позајмљује у Наторпа и коју он чак неће да провери на конкретној психологији моралног дечјег развића. Хесеч одређује ове ступњеве моралног сазревања у деце: аномија, хетерономија и аутономија. Према ова три ступња духовног сазревања и мора да се открије логика педагошког процеса. По Хесену, задатак теориске педагогике садржи се у томе, да покаже и филозофски дедуцира подударност иманентне логике педагошког процеса и емпириских ступњева у моралном сазревању деце. 2) Помоћу хетеролошког метода Хесен открива како се у сваком ступњу васпитног процеса упија вредни садржај претходне стадије и „провиди се“, по Хесеновом изразу, следећа стадија. У анализи ових узајамних повезаности и у тражењу логичке припреме синтезе, Хесен се показује као велики филозофски мајстор. 3) Сасвим је схватљиво, да је централни педагошки појам у Хесена образовање (не васпитање), али не у смислу чисто интелектуалног развића, већ у смислу немачког ВиИдипа. Формирање унутрашњег градива, образовна и, ако је згодно, његова васпитна снага , везана је наиме с тиме, што се личност у детету открива правилно, само формирајући себе сагласно законима моралне сфере.

Из ових претпсставки следује свеколики систем Хесенове педагогике. Она је везана с великом идејом личности као носиоцем духовног живота и све, што може школа да уради, налази се у томе да помогне личности да се удуби и сазна унутрашњи (дијалектички) закон коме је она потчињена у своме сазревању.

У појединим деловима своје педагогике, која је делом мајсторски написана и врло успешно, иако делом и врло схематично (на штету реалне разноликости педагошке мисли) и која је распоредила савремену педагошку мисао по ступњевима њеног дијалектичког кретања, Хесен је изнео много вредних педагошких идеја.

По синтетичкој замисли свеколике своје педагогике, Хесен, разуме се, заступа идеју целосне школе, али је он ипак замишља сагласно с идејом хетерологије. Мимоићи дијалектику у односима школе и живота у развићу социјалне и индивидуалне свести, њему није могуће и ово ослобођава Хесенаод најважнијих проблема целосне школе на којима се мучи савремена педагошка мисао. На жалост, Хесен је јако апсорбован питањима формалне логике, формалне дијалектике школског живота и рада; интереси филозофске доследности у последњој линији удаљавају Хесена од тема конкретне педагогике, којима се он интересује само ради илустрације својих основних филозофских идеја. Хесенов педагошки идеализам има врло високи квалитет, као идеализам, али је оскудан у своме обраћању педагогици.