Учитељ

ЕРИ Ле ЕРЕ НЕНА ЕЛЕН ВЕНЕ НЕ ЕУ 207

Ово је типично за Хесена, а можда и за педагошки идеализам нашег времена уопште. Проблеми целосне школе не могу се постављати и схватити изван борбе за схватање света, која се у њима води. Поред свих својих накарадности совјетска педагогика ближе прилази овим темама од педагошког идеализма, који не може да изађе изван граница те проблематике, која је везана с обликом педагошког процеса. Религиозни правац педагогике на који сада прелазимо, у суштини ближе стоји до поставке проблема у совјетској педагогици, него што

то чини Хесен.

Главни Рубинштајнови радови: 1) Педагошка психологија у вези с општом педагогиком, 4 изд. 1924 год. 2) Идеја личности, као основа гледишта на свет. 3) Историја педагошких идеја, 2 изд. 1922 год. 4) Естетичко васпитање деце, 3 изд. 1924 год. 5) Породично или друштвено всапитање, 2 изд. 1918 год. 6) Основа радне. школе, 2 изд. 1922 год. 7) О смислу живота, 1927 год. Овде не помињемо радове специјалније природе и многобројне Рубинштајнове чланке у педагошким часописима, нарочито у „Веснику васпитања".

Главни Хесенови радови: 1) Основе педагогике (на српски превео Мил. Р. Мајсторовић). 2) Фребел и Монтесори (на немачком у часопису Етлећипе, на руском у часопису „Руска школа"; на српски превео Мил. Р. Мајсторовић). Види тако исто низ педагошких студија у часопису „Руска школа за границом" (уредник С. Хесен), у часопису Етмећипе, у Напађисћ 4. Радасорк ћептапзоео. уоп Моћ, а тако исто расправе из филозофије културе, о правном социјализму у часописима „Савремени записи“ и „Нови град".

8 14. Ми смо већ упознати с правцем религиозне педагогике, . који је везан с Толстојем и с његовим религиозним системом. Религиозно толстојевство међутим није било јак и јасан покрет, иако јечесто прелазило у секташтво и, уопште, толстојевство у педагогици може да се одреди као апстрактни морализам с религиозним заснивањем. Стварно, стваралачко језгро толстојевства садржи се у служењу апстрактноме Добру, коме се и личност и култура морају приносити на жртву. У својој студији!) о учењу о бесмртности у Толстоја, ја сам показао да Толстојев религиозни морализам има имперсонали- стички карактер, а наиме тиме се и објашњава религиозна свенулост у толстојевству.

Међу претставницима православно-црквене педагогике, на пример, који држе катедре на духовним академијама, у ХХ веку не може се поменути ниједно чувено име. Идеје Ушинскога и Рачинскога стале“ су оживљавати већ после револуције, кад је уопште био јасно пастављен проблем православне културе (Види зборник под мојим уредништвом „Православље и култура“. Берлин 1922 г.. Општи религиозни прелом, који је одавно припреман у руској филозофији и литератури (Погољ, Достојевски, Л. Толстој и Вл. Соловјев), јасно се изразио пре револуције у постанку низа религиозно-филозофских дру--

') Толстојево учење о бесмртности у зборнику „Религија Л. Н. Толстоја“ Москва 1915 год.