Учитељ

пено, али сигурно враћа њему, само са једним продубљеним схватањем. Баш због тога што ми данас знамо: да у стварном животу нема воље без сазнања (мишљења) и осећања, нити осећање без воље и сазнања или сазнања без воље и осећања —- не могу се те три стране једне целине назвати „старо ногаре“ (ваљда механички састављеној, утолико пре што и онај који их је тако крстио редовно говори о њима.

Морао сам да цитирам нешто више, да би се видело колико оно

што „изводи“ М. у истини одговара мојем тексту. (Он почиње цитат од речи: „О њима и данас говоре"... али изоставља реченице и речи које су овде означене курзивом. Нека се цитат прочита без њих, па

ће се добити осакаћени текст (који је М. ставио под знак навода као.

"да је мој) и упознати непоштовање којим се садржина оригинала неверно претставља. Поред сакаћења текста М, већ овде, доиста на „првом акту“, и на други начин обилази истину, изврће и увија. О изразу „старо ногаре“ говори тако као да је мој, ма да је цитирао и реченицу, из које се види да није тако; каже да је тај „шаљиви" израз „недоличан озбиљном учењу једне науке", да га „није требало ни једном, још мање поновно помињати, па, употребљујући га и сам, продужује:

„Али, када се већ „старом ногару“ придаје незаслужени значај трихотомног принципа поделе и саме педагошке науке, морамо се на њему задржати, те насупрот његовом механичком саставу истаћи логички развој психолошког тројства у појавама развијеног духа, да бисмо притом истакли логичко-методолошки моменат не само трихотомне поделе него и методе обраде једног научно-филозофског система уопште, какав треба да је и систем педагогике. На томе примеру“ итд. (в. напред).

Да објаснимо одн. преведемо ове речи. Ако је М. видео, било из текста било из напомене 22, да израз „старо ногаре“ потиче од Е. Шпрангера, па прећутао, значи да из „скромности“ није хтео да устаје против једног Шпрангера кад му на означени начин дође не-

како згодније да нападне мене; ако није видео, онда показује колико

је и како је читао. Ја сам, дакле, истакао у тексту да се „те три стране једне целине' не могу назвати „старо ногаре“, али све то није сметало М. да тврди како ја „старом ногару, придајем „незаслужени значај трихотомног принципа“ за поделу педагогике, ма да сваки бар из садржаја моје педагогике може да види да је она подељена на пет делова (с једним додатком) а не на три и да притом није обухваћена на пр. ни историјска педагогика, ни посебна дидактика. Ја бих доиста био захвалан сваком који би још поред М. из цитираног текста моје књиге могао извести да ја усвајам „старо ногаре", чијем „механичком саставу насупрот“ М. истиче све оно што се у његовим „уче-