Учитељ

НАРЕДНЕ 22:

ним“ речима садржи (ако се нешто уопште садржи). Овај „високоучени" тон продужује се и даље, а њиме М. само увијено и обилазно признаје да је он тај који усваја „старо ногаре ' као „трихотоман принцип“ и за поделу и за методу, јер му то „проистиче из диалектичкологичких односа мишљења, осећања и воље, пошто „суштину бића свих ствари и вредност треба тражити у постојању двојег супротног из једног нижег и у надмашењу двојег супротног једним вишим, трећим, као њиховим јединством“. — Ето вам. Сад знате. Ради бољег обавештења М. упућује и на свој спис „Увод у филозофију живота кроз контрасте“. Изволите!

Мени, разуме се, не пада на памет да тражим у „најновијем делу“ М. обавештење за нешто што тако много потсећа на Хераклита Мрачног (пре две и по хиљаде година безмало) и на његово вечито „постојање“, при чему супротности губе своје „оштре границе" („све тече“, и „двапут не можемо ући у исту реку", јер „између првог и другог пута река је друкчија постала“ а исто тако и ми сами итд.). Нећу да помињем ни Фихтеа, ни Канта, ни Хегела, ни друге које М. не помиње а чије учење није био у стању ни да схвати, акамоли да га самостално преради. Оставићу на страну стил, јер је он за М. „укусан“ док је мој „неукусан“, па ћу покушати да рашчланим наведену мудрост његову и покажем како изгледа примена тога „трихотомног принципа“ његовог у овом случају.

Он говори о „трихотомном" (тродегном) принципу онде где у истини има четворо а не троје: |) мишљење, 2) осећање, 3) воља, 4) јединство, — а упућује у исто време и на „контрасте" код којих свакако имамо увек само двоје. МИ сад пазите даље: „суштина бића (шта је у овом случају суштина а шта биће) свих ствари може се наћи само кад двоје супротно (дакле, било мишљење и осећање, било мишљење и воља) постану од једног нижег (дакле, било од мишљења, било од осећања, било од воље), па постану „надмашење двојег супротног“ једним „вишим, трећим, као њиховим јединством“. Овде се мора питати: да ли замишљено „двоје“ што стоје у односу супротности остану при постајању и даље „двоје“ или постану „једна“; да ли „треће“ које „надмаши“ може да буде и мишљење само за себе, и воља сама за себе, и осећање само за себе, јер М. каже да се „надмашањем“ тек постиже „њихово“ јединство Велим да се мора питати због тога шта из његовог излагања излази да „двоје“ остаје до краја двоје, а само се оно „више", „треће", јавља као „јединство“. Какво онда „постајање“ ту уопште биваг Какво је то јединство које и после „надмашења" остаје ипак оно претходно „једно“: Ну, ово није све: поред „двојег супротног“ има увек још и „једно ниже“ и „једно више", дакле, опет четворо, баш и кад „јединство“ не рачунамо ни као четврто ни као — пето. Само паметни ум који је изгубио