Учитељ

Нас, пре свега, занимају душевне снаге детета које је почело похађати школу. Те снаге не треба учитељ да упознаје из књига, он мора да их упознаје непосредним посматрањем дечје душе.

Код деце овога доба нарочито је јако развијен нагон за кретање. Из њега се развија нагон за активношћу, а овај нагон све више и више свесно обликује дечју игру и необично је жив код свакога нормалнога и здравога детета. Нагон за кретњу испољава се у једном нарочитом правцу: дете показује склоност да гради, да ствара, то јест, деца овог доба су синтетичари. Ово сазнање треба да има сваки наставник, јер без њега се не може доћи до успеха у рачунској настави.

Снаге дечјега духа развијају се онда кад дође њихово време и кад буду за то подесне прилике. Њихов развој врши се њиховом сопственом снагом. Према томе задатак наставе у овоме погледу није тако ни тежак. Она мора да створи прилику за развитак снага и друго ништа. Према томе наш задатак може се свести на питање: како ће се створити прилика за развитак снага које навиру из детета. За рачунску наставу у првом разреду то би се могло рећи: бројно зарађивање дечје околине,

Метода рачунске наставе

Кад је реч о методу по коме треба развијати дечју душу може се рећи: кључ за то лежи у самој дечјој души. Дечје снаге буде се у активности: у игри и у раду. Ваља, дакле, дати деци прилику да своје снаге развијају игром и радом. Кроз то ћемо створити прилику да на децу почне утицати доживљај, који ће учинити да утисци дубоко утичу на дечју душу и изазваће из дечје душе струјање снага. Доживља! је, како вели Фриц Фогт, кључ до залихе снаге. Он се брине за утисак, а рад који следи за њим, то је изражај. Он буди тињајуће снаге у детету, ослобођава нагон за активношћу, а рад своди овај нагон за активношћу у прави колосек. Тако наша школа постаје радна школа, наш разред постаје радна заједница. Место голог рецептивитета старе школе постаје продуктивност нове школе. То одговара природи седмогодишњака, који је продуктиван, који осећа живот само онда када му се да прилика да прича, да извештава, да моделује, да црта, да мимиком, пластиком приказује, када броји, када упоређује, када гради итд. Све те склоности не мора школа да развија од почетка. Дете је те склоности донело од куће собом у школу. Школа треба да их прихвати оберучке као драгоцено благо и да настави рад на њиховом даљем развијању и усавршавању. На тај ће се начин моћи да остварује проблем школе и живота, јер живот и школа треба да буду једно, а не како је у старој школи било, да се школа одваја од живота, да школа прекида нити са животом код новог школског полазника и на тај начин да чини јаз у дечјем животу, који ће се једва моћи икада