Учитељ

\

теза целе психичке структуре. И то је недостатак Хербарт-Цилерове педагогике. Због тога свега савремена америчка психологија налази код интереса четири главне ознаке: 1) спонтанеитет (само гурање личности од себе напред), 2) пажљивост према предмету, 3) емоционалност и 4) безусловна трајност (тенацитет).

Полазећи од оваквог схватања дечјег душевног живота, ми утврБујемо вечиту урођену узнемиреност, вечити покрет ка усавршавању, вечито психофизичко кретање које никад не престаје до смрти. Та психофизичка узнемиреност манифестује се у непрестаном говорењу, мицању, у прављењу предмета и проналажењу нових ствари и појава, у проналажењу истина, узрока и последица, у постављању правила, норми, прописа, закона, у уживању уметничкога и тајанственога. Зато дова школа полази од ових чињеница о урођеним импулсима у изградњи личности, она не иде од Хербартових претстава па преко емоције (интереса) до воље, него полази одмах од саме воље, од саме активности. Почетак почетка васпитног и дидактичног рада није Хербартова претстава и интелект, него урођена, инстинктивна узнемиреност, нагони, које нова педагогика тежи да што више искористи. Није претстава почетак и завршетак душе, као што је Хербарт узимао, мего воља, активитет. Полажење од претстава и интелекта у васпитању, то је клизање по површини суштине душе: претстава није утвара, него је она реалност која је скопчана с моториком такорећи до периферије организма. Дејствовање преко претстава до појаве воље није правилан ни сигуран пут, управо то је пут натрашке. Затим, гомилање речи у вербалистичкој настави не даје могућности да и овако натрашке уз сваку претставу придође брзо респективна моторика, јер пре свега сасвим је бржи темпо репродукције претстава и других вољних поступака, ако се иде од саме радње. 1

И тзв. „очигледна настава“ (тј. чулна) без учешћа дечјег активитета јесте у ствари чулни вербализам. По Џон Дују, рекли смо, то је „полуопажање“, зато што код њега отсуствује целокупна моторика. Ми сматрамо да је овако „полуопажање“' четвртина од целокупног психофизичког процеса који треба да се одигра у души. Такав рад у настави јесте осакаћење и унакажавање психичке структуре.

На основу свега изложенога Огледна школа полази од чињенице да је дете (а и човек) сензорично-моторично биће, тј. да оно не само прима утиске, него и реагира на њих покретом. Ако на пр. помислимо на какво лепо јело, нама пође на уста вода, што значи да претставе и мисли нису фантоми, утваре, него стварност која врло често допире до периферије, испољавајући се, дакле, моторично. Трагедија старе школе баш је била у томе, што се није нимало обзирала на ову моторику, њу у настави није примењивала, него је чак шта више тражила укоченост тела: „Руке на клупу!", „Скрстите руке!", „Руке на леђа".