Учитељ

| -еаширетивинивеанеиииееви инервише и 261

Ученик је имао на расположењу само два чула: око и уво; за моторику није се знало, не знајући да је такав поступак онакажавање душе и целога организма. Стара школа тражила је вибрацију само мозга, а све остало строго угушивала. „Давање знања“ деци путем саопштавања или баш тзв. „очигледном наставом“, значи игнорисање и апстраховање неопходних процеса за душевну структуру детета, јер се не даје времена да се изврши таласање од мозга до периферије, не даје се прилике за употребу моторике, већ се угушује и захтева само вибрирање централног нервног система. Такав рад значи отсецање битних душевних процеса до корена или стабла, такав поступак значи у ствари душевно осакаћивање. Ускраћујући моторици рад, стара школа стварала је непотпуна бића: неспретна, непокретна, неумешна и несамостална бића. Због. тога Огледна школа полази од ове моторике као нераздвојни посао у давању знања и развијању мишљења: она захтева да дете — ђак стави све у покрет, не само главу, него цело тело, руке и ноге. У Огледној школи полази се од горњих дечјих инстиката с којима је у нераздвојној вези моторика: у њој се не одваја теорија од праксе, као што ни наука није постала без практичног рада. Зато је у Огледној школи заступљена с правом и разлогом мануелност свуда где год се може, чиме је школа привукла ђаке к себи много јаче и трајније, него кад отсуствује дечја мануелност. Поступајући овако, можемо с поуздањем очекивати долазак једног бољег и срећнијег друштва: друштво неће добијати од школе уполовачена бића која су само способна за речи, него ће добијати активна и самостална бића, која хоће да делају. У Огледној школи реч и дело нашли су заједничко место једновремено.

Дакле ослонац за организацију нове школе лежи у нагонском животу деце за радом и делом, у њиховој физичкој и духсвној активности. Ранија педагогика није полазила од ових нагона. Она је полазила од интелекта, од претставе, од мисли. Зато се ова педагогика и зове интелектуалистичка, док педагогика која полази од зоље зове се волунтаристичка, а то је данашња радна педагогика, која полази од радње, од активности, од дечјег занимања.

У вези са нагонским животом деце је и спонтанеитет, управо спонтанеитет се манифестује у она четири нагона (истраживачком, граљгитељском, социјалном и уметничком), који проистичу из играчкога нагона, Спонтанеитет је саморадљивост нашега бића, нешто што је независно од наше воље. То је несвесно гурање личности ка извесној делатности. Да је спонтанеитет у првом моменту несвесно гурање наше личности без нашега ја, без питања наше воље, то видимо и код детета. Дете почиње први живот активитетом, а не свесношћу. Зато је