Учитељ

Да искрено говоримо — „надзорник“ ни у прошлости ни садашњости као власт и као личност, која „надзирава“ учитељев рад није никад био наша симпатија. О томе сведоче безбројне полемике, анкете и резолуције са наших скупштина и зборова., Па није био лак ни положај госпође д-р Јовичић у почетку. Она је била прва, која је почела пропагирање новог правца рада у основној школи у Београду, где смо тада били готово сви старији наставници, израђени, или како ми имамо обичај да кажемо — који смо већ имали свој „испробан метод рада“. А опет није требало да прође много времена, а да ми не осетимо, да смо у госпођи Јовичићки, као надзорнику нашли и добили оно, што смо у својим захтевима увек подвлачили: инструктора, саветника, пријатеља и друга. Високо културна, увек строго објективна, правична, отмена, а истовремено скромна и приступачна, она је личност учитељеву уздигла до себе. На зборовима и конференцијама, у школи и ван школе, у учитељу је гледала личност равну себи. Дозвољавала и тражила полемику, расправљала и објашњавала, без жучности и старешинске надмености и тиме је освојила учитељство. Тада су наши зборови и били заиста оно, што треба да буду — форум, где се бринула брига за унапређење наставе, — за бољи живот ђачки и учитељски. Није само причала, него и показивала како треба радити. Њеном заслугом велики број београдских учитеља труди се да ради по савременим принципима. У том правцу она је прва прокрчила стазе. Улазила је у учионице и предавала, уносећи свуда радост и ведрину. И кад је упућивала, исправљала и показивала како би нешто друкчије требало радити, увек је то било тако пријатељским и њој својственим начином, да учитељева личност никад није била потиснута у позадну. Она нас је ценила можда и много више но што можемо и замислити. „Са вама могу много, без вас не могу ништа", знала би нам толико пута рећи поштено и искрено. .

Школска деца су је обожавала. Њезин долазак у школу за њих је била свечаност, а одлазак жалост. „Зашто идете госпођог и када ћете нам опет доћи: са жаљењем чули би се њихови гласићи. На улици су притрчавали и отимали се које ће пре да јој пољуби руку. Тако у Београду, тако у Панчеву. Та дечија приврженост потпуно је разумљива, јер је госпођа Јовичићка нарочиту пажњу и бригу посвећивала баш томе малом основцу. Она га разуме, и отуда њезино интензивно настојање, да се бољим, савременијим матодама рада олакша почетна настава, и тиме да детету омили школа, јер се и она сама, као и многи од нас још сећа, какво је мучење била баш та почетна настава и за нас као децу. Она за школско дете тражи више светлости, више радости, више игре и песме, а што мање суза. Отуда њезино велико залагање у школском одбору за боље учионице, за социјално збрињавање, за феријалне колоније итд. Да је било среће, па да су се могли остварити сви њезини предлози и пројекти — где би нам био крај!

Васпитана и одрасла у једној изразито националној средини, волела је све што је чисто народно, и зато се много залагала да кроз школу оживи и подигне култ народних игара, ношње и песме да им се сачува оригиналност, а истовремено да се из наших школа уклони све туђинско, унакарађено и штетно. Резултати тога благотворнога рада видно се осећају на школским изложбама и приредбама и одушевљавају родитеље и пријатеље школе.

Госпођа д-р Љубица Јовичићка отишла је од нас, али је у нашем срцу и души остала, јер је за њом остао светао траг. И свако место на коме буде делала бити ће за нас узвишење.

Зато, нека ми је дозвољено, да и ја, као једна од многих оданих сарадница, данас, када више међу нама не постоји однос старешине и потчињенога, поздравим госпођу д-р Љубицу Јовичић на овом месту достојном ње, с поштовањем и благодарношћу, као искреног и великог нашег учитељског пријатеља.

Даринка Љ. Драгојевићка

зрипаидедее стати ти.