Учитељ

целога, тј. све што је у њему најбоље, што је у суштини његове природе. То је први услов за хармоничан живот и једини услов среће. Ни високи социјални положај, ни богаство, ни слава не чине човека срећним као хармонија душевног живота. А ње нема и не може бити кад се у човеку боре две природе, два живота. С једне стране уроБени нагон а с друге стране маљ живота вечито се сударају и растржу га. И човек осећа унутарњи немир, вечито незадовољство. Место позитивног, стваралачког живота, јавља се живот пун песимизма а често и деструктиван. Који родитељ жели своме детету срећнији живот, испуњен правим задовољством и срећом тај га не сме силом упућивати на стазу живота која не одговара његовим душевним диспозицијама. Зато сваки треба, пре него што се одлучи да упути дете у живот, да испита његове наклоности и жеље. Тада ће бити мање разочарења и мање бола. Тада ће бити и мање нежељеног сукоба између дома и школе, између; родитеља и васпитача. Савремена хроника самоубистава неће регистровати тако често самоубиства ученика као данас. Тада неће млади људи, у знак протеста против родитељског насиља и тортуре школе, налазити језиву смрт на железничким шинама под тутњавом точкова.

_Ти појединачни револти су тешка оптужба против дома и школе. Истину треба сагледати, а она је страшна. Диагноза је постављена: омладина је болесна. Терапија се намеће сама по себи и хитно: треба је лечити, Дискусија о томе: ко је крив, искључена је, јер је јасно да су криви или родитељи, или школа, или друштво, или сви заједно само не омладина. Она је дело наше. Ако се с правом гордимо, као делом нашега ума, савременом науком, техником, уметношћу и књижевношћу, зашто не би лојално примили и одговорност за рђаво васпитање и образовање наше деце; Највећа фаталност у васпитању је, што васпитачи ретко улазе у научно познавање душе својих васпитаника а брзо заборављају на своје детињство и дане своје ране младости и школовања. Многе заблуде би пале и многе грешке би се избегле. Деца су свет за себе, и ко хоће да их подиже, тај мора сићи на ниво њиховог схватања и њихових погледа. Само су плитке воде прозирне а у дубине се мора ронити, ако се жели открити један нов свет. Душа детиња је дубоко море, треба је испитивати ако се жели упознати. А мора се упознати ако желимо да будемо вајари њени. Нажалост, потребан континуитет између младости и зрелог доба, између положаја ђака и наставника, брзо се кида и често баш они који су се искрено бунили против система васпитања, постају доцније, као наставници, његови браниоци и највећи непријатељи омладине, бар како ова осећа и мисли. Ми апстрахујемо оне ученике, а њих није мали број, који немају потребних интелектуалних диспозиција за озбиљнији интелектуални рад у школи. Они претстављају прави ба-