Учитељ

дашњег рада на социјалном пољу и збрињавању наше деце. Али нам, у исто време указује и на пут, којим би требало што пре поћи —- ако желимо опстати и постојати као здрав, дуговечан и прогресиван народ — држава и заједница.

Писац увиђа, осветљава и подвлачи једну непобитну истину, да се само путем приватне иницијативе, која понајчешће долази до изражаја у безпрограмском, непланском раду псеудо-хуманиста, не може и неће никад успешно и правично решити проблем дечје заштите. Зато наглашава, да је потребно, да вођење бриге и збрињавања нашег народног подмлатка претежно пређе у државне и комуналне руке. Пошто су за остварење тог узвишеног и словенску децу — потребна огромна материја

ивотног Циља: заштитити сву југо-

а сретства, то се она, према мишљењу писца — а које је гледиште једино иђтачно — могу прибавити само на бази прогресивног опорезивања и увођењем других потребних мера, које би, кочећи луксуз и бес појединаца омогућиле сношљивији Живот нашој драгој дечици.

Прави родољуби и социјално-оријентисани људи омогућиће, да се наш народни подмладак развија у пуној срећи и благ тању, а које“"се са Мало више добре воље, увиђавности и правичности може имаји. Ми смо народ и држава, која треба што пре, још одмах, у своме почетном раввоју, да пође правилним путем, јер свака странпутица, сваки застој и неха: оставља огреботине и ожиљке на младом народном организму.

Зато уважени писац, у своме делу К 3. Д. и указује на опасност у коју би ми, заједно са нашим подмлатком упалигако се благовремено не би тргли из летаргичног сна, душевне заслепелости, и што је такође важно, из окореле и зверске себичности, у којој су огрезли многуи то баш од оних, који би, по своме позиву, моћи и положају требали пуно друмје— савесније, племенитије и родољубивије да осећају, раде и на развитак наше народа гледају. Претерана себичност, лажни хуманизам и завист су најјаче и најаратније препреке и кочнице општем добру и благостању. Све што је ниско, нечонно — све што је порок и себичност, у очима поштеног, племенитог и интелигентг човека не може изгледати врлина.

Видовите очи, племенито срце и нбичну обдареност има писац књиге К. 3. Д. те нама, млађим људима, заиста оже служити за углед. А да је ово истина и нимало претерано, може се уверитсваки онај, ко прочита књигу „Комунална заштита деце“ од Слободана Ж. Виговића.

Б, Карличић

МИЉЕНКО ВИДОВИЋ: ПРВА И ПОСДЊА РЕВОЛУЦИЈА. Сарајево, 1937 г.

Писац у овој књизи, уопште узев, изке махом етичке проблеме. Основне мисли дате у књизи су: 1) Основ, корен, ир културе и сваке акције човека или људске заједнице је егоизам; 2) до сада јела етика личности, човека појединца, а не етика заједнице; 3) никаква револуцијо сада није постојала; 4) све је ово науци и филозофији остало непознато, писје то пронашао и полазећи од тих принципа објашњава, мисли он, на нов на целокупан живот човека и народа у прошлости и садашњости. Претпостављају све ово, писац закључује да су потребни рад и живот, љубав и прегарање другу јединку и за заједницу. Треба на место морала индивидуе да дође морделине друштвене, морал колектива. Када се то деси, биће то прва и последнреволуција у свему животу јединке и народа. Етичке вредности, етички основи света и зота, проблеми филозофије морала вечито ће да привлаче човека. И уколико човек њима буде више бавио и по њима подешавао свој живот, утолико ће Е савршенији. Престане ли човек да се њима бави, престаје да буде човек. Ије речено, човек чије мисли, чија осећања и воља нису окупирани питањима чке природе и не саображава свој живот принципима морала, није и не мода буде човек.