Учитељ

се то чини писци књиге, Али, ако се и ставимо на гледиште да сва дела, све акције извиру из егоизма; њега демантују чињенице стварности, а и с гледишта науке и филозофије постаје неодрживо. Отуда В. Јерузалем сасвим оправдано тврди да „човек који нормално мисли и природно осећа, неће моћи никада разумети, да се неко из себичности жртвује за своју отаџбину, или да из чистог егоизма свој живот посвећује добру човечанства".

Но не само да није тачно гледиште да су мотиви рада и дела људи чисто егоистичке природе и да се сви брину само за своје добро, но исто тако није тачно ни да је оно оригинална творевина пишчева. Није оригинално ни пишчево објашњење, с овога гледишта, људске акције у многобројним њеним формама у прошлости и садашњости. То су много разложније и убедљивије, документованије и поузданије, научније и филозофскије објавњавали Хобес, Бернар д' Мендевиј, Ламетри, Хелвеције, М. Штирнер и др.

Морал се постепено развијао и етички принципи су поступно изграђивани и усавршавани. Човек се тако исто развио морално. Тај развитак ишао је и иде постепено, али и веома споро. Има разлике између човека и присилне или социјалне заједнице. Тако исто, постоји разлика између човека у коме господаре инстинкти и човека у коме тиња и развија се мисао о људском достојанству и ниче идеја о великој људској заједници за коју он ступа у борбу. Некада се радња ценила по својој спољашњој страни, по „успеху“ — како вели Јерузалем. Међутим, тек много доцније развила се етика убеђења и она је једино оправдана (8. Јерузалем). Развијају се и морал и човек, етика и заједница на супрот пишчевој скепси. Некада је наглашаван више индивидуални морал, а мање морал заједнице, а с развитком људскога друштва и људске мисли мења се и однос између индивидуалног и колективног морала: све се више наглашава морал друштва брига за другога и заједницу, а мање брига за сопствену личност. С диференцирањем и компликовањем друштва и живота, све се више пред вас истављају проблеми заједнице. Важно је да се иде постепено напред, и да се пирамида напретка постепено диже. И у будућности то ће ићи постепено. Можда само мало брже. Убрзани темпо развића, а нарочито веће примене етичких начела и морализирање личности мораће да иаступи под притиском наглог развитка људске месли, филозофије, уметности, науке, а нарочито технике.

Али, има нешто што је данас нарочито вредно истаћи, а то је: да је човек постао свестан себе, своје моћи, своје вредности, свога достојанства и да се све више у томе усавршава. Свест о достојанству човека и народа важан је фактор за развиће заједнице и културе. И само због свега тога данас се, сразмерно, врло брзо нижу периоди историје, живота, културе. Зато данас мора брзо да се смењују генерације и њихове вође, идеје и идеали. То је велики напредак. Када ће доћи момент да се човек брине више за друге и заједницу, да туђе цени и воли као своје, то се не може рећи. Али, извесно је да он неће доћи изненада, одједном, већ постепено. Морално успињање од човека појединца ка заједници ићи ће степеницу по степеницу навише, исто онако као што је и пењање од човека крда до данашњег човека ишло поступно. Ту није било и неће бити скокова, премда је покаткад између степеница културе, момената изграђивања душе човечије било већег или мањег размака. Зато се не може говорити о некој првој или последњој револуцији, као што то чини писац. Човек се може и питати да ли постоји револуција независно од свега у прошлости и садашњости. Свака револуција припремљена је пре но што је наступила. Тако је било с револуцијама које се помињу у историји. Човеку се по сили логичкога реда и нужности намеће мисао еволуционога, а не револуционога тока ствари и појава, живота и културе. Револуцијом се назива једна појава због вехементности свога збивања. Тај процес збивања у духу, простору и времену стоји у вези с претходним збивањима и појавама. Без њих не би ни њега било.